Бесконачна елегија о животу

Крстивоје Илић (1938), аутор је збирки песама: „Раздор у слуху руже”, „Лабудови над Вила-Леском”, „Елегије из предграђа”, „Приговор Орфеју”, „Јесењи предели”, „Катрени о вину”, „Мишарске елегије”, „У судњи час”, „Сонети за куртизане”, „Елегије над горама и водама”. Издавачка кућа Нолит, поводом 45 година књижевног стваралаштва и седамдесет година живота песника, објавила је његову нову збирку сонета „Кад све ово мине”. Из ових сонета, каже Драган Лакићевић, види се да је Илић песник који у форми сонета уме да искаже све и да се обрати свакоме. Такви су били и класични песници сонета.

Већ пола века исписујете бесконачне елегије о људима и њиховим судбинама. Како је све почело?

Код мене се, од најранијих стихова издвојила једна тамна, пригушена мелодија патње над свим појавностима које нас окружују. А такво стање духа могло се изразити једино елегичним тоновима. Та атмосфера препознатљива је и у мојој првој књизи, „Раздор у слуху руже”, у издању београдске „Просвете”. Мој први уредник и рецензент, наш највећи лиричар Стеван Раичковић, Високи Стеван, предвидео ми је неслућени узлет, али и још већи бол међу немилосрдним савременицима. Тако се и догодило.

Прва књига је песнички чин који узбуђује, она умногоме одређује судбину песника, али је тек друга збирка прави улазак у свет литературе?

Из далеких векова, као сенке летећих тужбалица, појавили су се нагло „Лабудови над Вила-Леском”. Овај рукопис био је плод јединственог надметања песника и поезије, највећег у историји југословенске књижевности. Са њим, био сам један од победника на Конкурсу удружених издавача. Учинило ми се – све двери славе су отворене.

А није било тако?

Ма, какви. Отворили су се само понори зависти и мржње. Чак су ми и награду „Бранко Миљковић” отели. Сведоци су многобројни, са академиком Матејом Матевским на челу, тадашњим председником жирија.

У Нолиту, где је био уредник Иван В. Лалић, објавили су вашу збирку „Приговор Орфеју”?

То ми је друга, и последња збирка у слободном стиху. По Лалићевим речима из објављене рецензије, она ме је повезивала са европским песништвом, посебно са Хелдерлином. Књигу сам написао на Старој планини, стално загледан у далеко плаветнило изнад Тракије, осећајући дух и дах, и звучни трептај Орфејеве рапсодије изнад родних планина, које су и одгајиле тог плавокосог, божанског Певача, и младог краљевића.

„Мишарска елегија” доживела је више издања?

После много година вратио сам се у завичај, сећајући се Раичковићевих речи. И, опет су се обистиниле. Објавио сам четири свечана издања „Мишарских елегија”, као и једно посебно, са поднасловом „Стихови и ноте”, где су дате партитуре музике за хорове и оркестре, нашег угледног композитора Будимира Гајића. Неке од тих композиција постале су праве химне широм српства. Извођене су онда, најпре са чувеним хором „66 девојака”, и диригентом Бранком Ђурковићем, а изводе се и данас.

Збирку сте преточили у драму „Мишарска битка”?

У тој понесености, написао сам је муњевито, а изведена је премијерно у августу 2006. поводом два века од бесмртне устаничке победе на Мишарском пољу, што је и био увод у стварање модерне српске државе.

А онда сте се вратили елегији?

Да, тако је настала једна од мојих најбољих књига – „Елегије над горама и водама”, коју је објавила београдска „Просвета”. Елегије, као најстарији песнички род, који датира још од пре две хиљаде година, настале у Јонији, налажу тешку форму дистиха, и прожимање садашњег и митолошког времена. Писао сам их у обогаћеном хексаметру.

Сонету, вашој песничкој страсти, вратили сте се и у најновијој књизи „Кад све ово мине”?

Сонети су моја вечна љубав. Још у првој књизи, завршни циклус носи наслов „Сонети помрачења”. Ја сам их повремено писао и објављивао. Рукопис „Порекла сонета” довршен је почетком новог миленијума. Српска књижевна задруга објавила га је 2006. Био је то врхунац мога досадашњег певања.

Шта тренутно пишете?

Завршио сам нову драму „Гроб на води”, о настанку династије Немањића, и предао сам је Шабачком позоришту. Очекујем излазак књиге изабраних сонета. Пишем, лагано, и књигу лирске прозе, о судбини сопствених успомена.

Како гледате на уништавање старих, угледних издавачких кућа, чији сте аутор били годинама?

Као на гробље духовних краљева. Може нешто физички бити уништено данас, али ће се памтити вечно. Има и изузетака. Зоран Живковић, уредник Нолита, поштујући нашу вишегодишњу сарадњу, моје песничко дело и два јубилеја, објавио је књигу сонета „Кад све ово мине”. Нажалост, редак чин префињеног сарадничког господства.

Зоран Радисављевић