Kada budemo jasni sami sebi, shvatiće nas i drugi

Ružica Đinđić retko govori, bira kada će da se pojavi u medijima i šta hoće da kaže. U svim njenim obraćanjima javnosti Srbije dominirale su četiri teme: politička vizija njenog ubijenog supruga dr Zorana Đinđića, put Srbije u Evropu, obrazovanje i vaspitanje mladih ljudi i – tolerancija.

I sve one našle su se u samo jednoj njenoj rečenici: „Treba da negujemo toleranciju jer je netolerantnost političkog mišljenja ubila moga muža. Ja šaljem drugu poruku – da nisam žena koja mrzi, da nisam željna osvete i da treba da negujemo najveće životne vrednosti jer jedino tako možemo da izgradimo jednu modernu evropsku Srbiju”.

Birala je meru svog političkog angažovanja. Kada se 2004. nagađalo da bi mogla da bude kandidat za gradonačelnicu Beograda rekla je: „Za sada ne želim to da prihvatim i to je porodična odluka. Moja su deca još mala... i očekuju da im je mama tu”. Zbog dece je 2005. godine odbila da bude potpredsednica DS-a, ali je tada ostavila mogućnost da se „ozbiljnije prihvati stranačkog rada”, „možda za tri godine ili nešto kasnije”. Međutim, u intervjuu „Elu” je rekla da nije i da neće biti profesionalni političara. Rad u Fondu „Dr Zoran Đinđić” je ostaje njen prvi radni zadatak, a slobodno vreme najviše posvećuje Jovani i Luki.

Dobili ste visoko francusko priznanje Legiju časti za rad u Fondaciji „Dr Zoran Đinđić”. Da li ovo znači da stranci više poštuju Vaš rad jer ovako visoko priznanje u Srbiji niste dobili?

Ovaj orden,koji mi je dodelio predsednik Republike Francuske,iskreno me je obradovao jer ga dodeljuje država koja je utemeljila principe savremenog demokratskog državnog uređenja i time postala uzor mnogim drugim državama. Upravo je Francuska bila i ostala zemlja demokratije i njen istorijski razvoj je imao ogroman uticaj na razvoj političkog, filozofskog, kulturnog preobražaja Evrope.

Najveće priznanje koje bih želela da dobijem od moje zemlje, od Srbije, jesteda jednog dana mogu da konstatujem da je i naša država i naše društvo dostiglo onaj stepen demokratskog razvoja svojih institucija i svesti građana kakav je u modernim evropskim državama. Nažalost, upravo smo ovih dana suočeni s tragičnim događajima u kojima je život izgubio jedan mladi Francuzkoji je u Srbiju došao otvorenog srca, sa osmehom na licu, a iz nje je ispraćen u kovčegu. Takvi događaji nas vraćaju u vremena za koja smo mislili da su odavno iza nas i nije problem samo u tome narušava li to našu poziciju u svetu ili ne, problem je u tome što takvi događaji ocrtavaju sliku stanja duha i morala nekih ljudi i struktura koje su spremne da, zbog, ubeđena sam, političkih interesa, instrumentalizuju i manipulišu ljudskim životima i sudbinama, nesvesni da time gube i ono malo ljudskosti koja im je preostala. Ja sam, ipak,uverena da naši građani i država imaju dovoljno snage i mudrosti da se izbore za jedno tolerantno, humano društvo u kome će se jednom, zauvek, prekinuti taj krvavi lanac nasilja koji nas steže kao omča.

Ubistvo Brisa Tatona je nova mrlja na obrazu Srbije. Kako nas vide stranci s kojima razgovarate, šta misle o nama?

(/slika2)Oni su zbunjeni, jer s jedne strane vide i prepoznaju našu želju za promenama, vide i konkretne rezultate koje postižemo u procesu priključivanja Evropskoj uniji, a onda se dese takve stvari koje prosto normalnom ljudskom umu nisu pojmljive. Ipak, ja sam uverena da ovakvi događaji neće sprečiti proces našeg priključivanja Evropskoj uniji, ma koliko bi to neki želeli. Ali, važnije od toga šta stranci misle o nama je šta mi o sebi samima mislimo, jesmo li svesni sebe, svog položaja, znamo li šta su naši strateški ciljevi, prioriteti, imamo li predstavu o političkim, ekonomskim prilikama i odnosima snaga u Evropi i svetu i mestu koje nam pripada i za koje treba da se izborimo. Kada budemo jasni sami sebi, shvatiće nas i drugi.

Kako ste se osećali u trenutku kada je stigla vest da policija zabranjuje skup protiv nasilja na kome je trebalo da učestvujete. Da li ste pomislili da ćete ići na skup i pored zabrane?

To ne bi bilo prvo zabranjeno okupljanje na kome sam učestvovala. A i nadležni državni organi su kasnije saopštili da je u pitanju nesporazum i da skup nije zabranjen. Mislim da ni policiji sada nije jednostavno, treba proceniti bezbednosne aspekte, odnosno moguće rizike, pre svega po učesnike takvih okupljanja, odnosno, mogućnost da se to iskoristi kao povod za izazivanje nereda, haosa, što očigledno nekim grupama i organizacijama odgovara. To, naravno, ne znači da treba zabranjivati takva okupljanja, naprotiv, građani Beograda i čitave Srbije treba da slobodno i bez straha iskazuju svoje stavove, da se okupljaju, da javno govore i to je jedna od veoma važnih tekovina demokratskog društva.

Član ste Glavnog odbora DS-a, počasna predsednica Foruma žena DS-a i član Predsedništva stranke. Govorili ste da se nećete baviti politikom. Da li ste taj stav promenili?

Ja ne obavljam nikakve državne funkcije, niti sam političar,ali to ne znači da sam izolovana i otuđena od problema i događanja kroz koje prolazimo. Prirodno je da Demokratska stranka predstavlja deo mene i mog života, da svi ljudi Srbije koji imaju onu građansku hrabrost i energiju, kakvu je imao i Zoran Đinđić, budu i jesu deo mog života i ja ću biti uvek uz njih, kao i uz one ličnosti koje se trude, mukotrpno i uporno, da izvedu Srbiju na put evropskih integracija koje su bilei Zoranov cilj.

Da li biste dobili ovako visoko priznanje u Srbiji da ste bili više politički angažovani?

Nisam razmišljala o tome jer mi nije ni cilj da od države dobijam bilo kakva lična priznanja, ponavljam, najveće priznanje bi mi predstavljalo da našu zemlju vidim kao jednu prosperitetnu državu u kojoj ljudi mogu normalno da žive, da putuju, rade, da se leče, da školuju svoju decu, da izražavaju svoja opredeljenja, da mirno dočekuju svoje penzije.

Imate li osećaj da vas iskorišćavaju u političkoj utakmici? Mislim na to što ste bili prvi na izbornoj listi, a niste u parlamentu?

Mislim da ne pripadam osobama kojima je lako manipulisati i sve što sam radila, radila sam svesno i, nadam se, odgovorno.

Zašto niste napustili Srbiju, kao hiljade ljudi, naročito posle ubistva Vašeg supruga?

Moja porodica, moja deca i ja se trudimo da, uprkos tragediji koja je potpuno promenila naše živote, nekako očuvamo tu i takvu porodicu, trudimo se da živimo kao jedna celina, mada nenadoknadivo okrnjena.Ali,to nam za sada uspeva i ja ne vidim razlog zbog koga bih otišla iz svoje zemlje jer i ne smatram da je moja zemlja kriva za ubistvo mog supruga.Krivi su konkretni pojedninci i političke strukture, krivica je individualna, ona ima svoje ime i prezime.

Vaša fondacija šalje mlade u inostranstvo. Da li oni imaju obavezu da se vrate u zemlju?

Ne, nemaju obavezu,ali svakako da je naš cilj da se oni vrate, da ovde prenesu znanja i iskustva koja su stekli u inostranstvu, što velika većina stipendista i čini.

Promovišete znanje, različitost i toleranciju. Koliko su te vrednosti na ceni u Srbiji?

Svesna sam da nas opterećuje prošlost, da smo uplašeni od budućnosti i, donekle su mi jasni mehanizmi koji rađaju netoleranciju, mržnju, agresiju. Nisu se savremena evropska društva preko noći oslobodila svega toga i ona se sporadično suočavaju s takvim problemima,ali mi moramo da uporno radimo na promeni te agresivne, osvetoljubive, destruktivne svesti koja, svedoci smo toga, eksplodira kao vulkan i nanosi štete pre svega nama samima. A to se postiže jedino upornim jačanjem demokratskih institucija i instrumenata građanskog društva.

Koja prva dama je na Vas ostavila najveći utisak i zašto?

Umesto o prvim damama, više volim da razmišljam o ženama koje zaista obavljaju odgovorne državničke funkcije. U tom kontekstu, na mene najveći utisak ostavlja Angela Merkel. Mislim da bi dobro bilo da još više žena umesto „prvih dama” postanu „prvi ljudi” u svojim sredinama, možda bi se i svet promenio nabolje.

Ivana Anojčić

---------------------------------------------------------------------

Rođena: 25. februara 1960. godine u Valjevu, devojačko prezime Pavlović

Škola: diplomirala je na Pravnom fakultetu u Novom Sadu

Posao: radila u Književnoj zajednici Novog Sada, od 2001. godine predsednik je Upravnog odbora Udruženja građana „Prvo deca”, od 2003. godine predsednik je Upravnog odbora Fonda „Dr Zoran Đinđić” i predsednik je Saveta Internacionalnog susreta dece Evrope „Radost Evrope“

Politika: 2003. godine izabrana je za člana Glavnog odbora Demokratske stranke, od 2004. počasni je predsednik Foruma žena Demokratske stranke, od 2006. godine je i član Predsedništva Demokratske stranke, avgusta 2006. u anketi ”„Blica” izabrana za premijerku ženske vlade

Priznanja: nagrada Osvajanje slobode, koju dodeljuje Fond „Maja Maršićević–Tasić” , nagrada za unapređenje međunacionalnih odnosa Rumunske zajednice Vojvodine

Porodica: udovica je predsednika vlade dr Zorana Đinđića, majka dvoje dece, Jovane (1990) i Luke (1993)