Moć resavske škole

Generacije srpskih đaka, pre i posle Prvog svetskog rata, vraćale su se iz dalekog sveta s diplomama i manirima koji su, s puno poštovanja, označavani kao znak njihove pripadnosti ,,bečkoj” ili ,,francuskoj” školi. Zahvaljujući opštoj težnji društva za emancipacijom, ti ljudi su nametali evropska pravila ponašanja kao normu kojoj se težilo ne samo u akademskoj sredini već i u svim obrazovanijim slojevima tadašnjeg društva. Mada pretežno političkim, a delimično i biološkim zakonima proređeni nakon socijalističke revolucije, oni su svojim stručnim i moralnim autoritetom učinili da se, bar na (tada jedinom) univerzitetu, održi kakav-takav red. Izraz tog uticaja su i nastojanja njihovih mlađih saradnika da ih u ophođenju oponašaju, pa se za one koji to nezgrapno čine govorilo da su završili ,,bečku školu, mokroluški smer”.

Regresija do koje je vremenom došlo nije obuhvatila samo manire već i odustajanje od osnovnih etičkih načela u struci i nauci. Nekada sveto pravilo da se poštuju prioriteti, tj. da se citiraju prethodni rezultati ,,gospode kolega”, sada se sve češće zamenjuje naporom da se raniji tuđi doprinosi sakriju, a svoji tekstovi prikažu kao pionirski.

Naša populacija univerzitetskih nastavnika nekritično je umnožena, a svaki profesor ima pravo, a nekada i obavezu da studentima ponudi svoj udžbenik. Jasno je da mnogi nemaju ni znanja, ni talenta, a iznenađujuće često ni potrebnu dozu pismenosti za takav poduhvat. Problem je uočen još u ,,velikoj” Jugoslaviji, pa su ulagani napori da pisanju pristupaju grupe najkompetentnijih stručnjaka iz cele zemlje. Mnogi takvi projekti ostali su u fazi planiranja zbog međusobno sukobljenih interesa, a jedan od retkih rezultata tih napora bio je opštejugoslovenski udžbenik pod simboličnim naslovom ,,Porodiljstvo”.

Pitanje je zašto se pojedini profesori brukaju lošim knjigama i time srozavaju svoju inače ničim neopravdanu reputaciju. Nesumnjivo, nekima nedostaje uvid u sopstvena ograničenja. Postoje i profitabilni razlozi, koji se prepoznaju po profesorovom naporu da iz odgovora studenta na ispitu nasluti da li je ovaj kupio poslednje izdanje njegovog udžbenika. To izdanje se od prethodnog, osim što, kao ,,dopunjeno i izmenjeno”, donosi honorar, razlikuje samo u nekoliko začkoljica čije mehaničko memorisanje je antipod nauci i stvarnom znanju. Tu je i nerazuman zahtev pojedinih visokoškolskih ustanova da je uslov za promociju napisan udžbenik, što je za neke kandidate jednako zahtevu da ispune olimpijsku normu. Dodajmo tome i ljudsku sujetu.

Rezultat su mnogi teško razumljivi udžbenici, puni nelogičnosti i kontradiktornih tvrdnji, što je posledica obimne krađe tuđih tekstova, pa na spojevima (,,pačvorku”), kad se kombinuju pasusi iz različitih izvora, ono malo sopstvenih reči dovede do potpune zbrke. Pojava je tako masovna da je se autori čak i ne stide. Neki od njih javno tvrde da ,,ne može svako da bude originalan, a udžbenici moraju da se pišu”, pa su, u jednom slučaju, sebi unapred dato ,,pravo na krađu” pokušali da opravdaju zahtevom poznatom stranom naučniku da ,,koriste” njegov udžbenik. Zapanjeni čovek je o incidentu žurno obavestio svog oksfordskog izdavača, međunarodnu naučnu organizaciju koja je sponzorisala knjigu, kao i svog beogradskog kolegu sa kojim je uredio njeno izdanje na srpskom jeziku. Primer zorno ilustruje dubinu pojmovnog i moralnog jaza između nas i nekih drugih zemalja.

Kada se, pre nekoliko godina, pojavio univerzitetski udžbenik s mnogo nedopustivih stručnih grešaka, a uz druge etičke prekršaje opterećen i jakim uticajem ,,resavske škole”, usledila je knjiga o knjizi, tj. monografija u kojoj su sistematski i argumentovano pobrojane sve njegove slabosti. Taj kritički osvrt su s odobravanjem dočekali mladi stručnjaci koji su iz njega morali da uče, kao belodan dokaz da problem nije u njihovoj sposobnosti shvatanja, a na jednom fakultetu u Srbiji čak je deljen šefovima katedri kao primer kako se ne sme pisati. Autori osporenog udžbenika su, međutim, ove zamerke doživeli kao neprijateljski akt a slično su reagovali i recenzenti, pa i ceo matični fakultet, uz neizbežno pitanje: ,,Zašto baš mi?”

Prepisivanje je kod nas toliko pustilo korenje da pokretanje te teme zadire u same osnove sistema jer ne otvara samo dilemu da li baš svako mora da piše knjige već i da li svako mora da postane profesor (trenutno je na tom putu najveća prepreka izbor za asistenta-pripravnika).

profesor univerziteta