Trpljenje nije isto što i poštovanje

Sada se već pojavljuje mogućnost uspostavljanja, ako ne istorijske a ono intelektualne distance u odnosu na događaj sasvim neadekvatno nazvan Parada ponosa. Ko treba da se ponosi i čime? Jedino smisleno značenje ove sintagme ukazivalo bi na to da bi se društvo moglo ponositi ukoliko bi ovo manifestovanje seksualne sklonosti prošlo bez nereda; ali onda može postati sumnjivo zašto je parada najavljena toliko unapred, kao da je dato vreme za pripremu. Kome? Huliganima, ili državi, ili medijima? Cinik Salvador Dali je o (svom) publicitetu rekao: neka se govori, pa makar i dobro.

U uobičajenoj raspravi na ovu temu postoji terminološka i pojmovna zbrka koja proističe iz manipulacije kao što njoj i vodi: koriste se reči koje treba da znače nešto drugo da bi se iz tog izmenjenog značenja tobože vratile kao sredstvo dokazivanja početne teze. Jer u istom dahu nakon pozivanja na toleranciju pojavljuje se tobože istoznačni zahtev – za poštovanje različitosti. Tolerancija je trpljenje, a ne poštovanje; različitost ovde ne postoji nego prelazi u suprotnost, pa i protivrečnost. Tolerancija zahteva snagu i samopouzdanje, koje nije pokazala nijedna od tri strane – gej i strejt populacija, kao ni država. Gej nisu mogli da budu jaki, strejt to nisu hteli, a država nije ni mogla ni htela. Zato je krajnji rezultat opšta slabost i odlaganje rešavanja zamrznutog konflikta. U krajnjem, svi su izgubili mnogo (gej – uverljivost, ekstremisti – civilizovanost, država – autoritet), a dobili malo (gej – toliko željeni publicitet, ekstremisti – mistiku ilegale, država – malo skupo plaćenog mira).

Niko razuman ipak ne sumnja da će se zahtevi proširiti na porodične, pravne, običajne, religijske i sve druge sfere. Ne postoji razlog za verovanje bilo kome ko kaže da se to neće desiti, kada se to desilo svuda tamo odakle nam stižu prekori za netoleranciju u ovom pogledu istovremeno sa finansiranjem odgovarajućih organizacija u našoj sredini.

Tolerancija se, u javnoj polemici, neprimetno zamenjuje zahtevom za poštovanje različitosti. To je previsok zahtev, ukoliko reči treba da zadrže svoj ustaljeni smisao i ne može se oteti utisku da ta zamena teza nije uvek slučajna. Može se, i mora, tražiti da se gej parada toleriše, odnosno istrpi, ali preostaje pravo onih koji se sa takvom ideologijom ne slažu da se protiv nje bore svim demokratskim i pristojnim sredstvima, i zastupaju svoje vrednosti, kao što takvo pravo pripada i homoseksualcima. Ali ni od koga se ne može tražiti da (u moralnom smislu) poštuje ono što vrednosno odbacuje. Trpljenje jeste moralna kategorija, kao podnošenje nečeg negativnog za dotičnu osobu, ali nije isto što i poštovanje koje predstavlja divljenje pozitivnom. U oba slučaja glava je sagnuta, ali u prvom slučaju pred onim što se doživljava kao frustracija, osujećenje, a u drugom pred nečim cenjenim.

Domen ljudskih prava i sloboda jedne civilizacije ni u kom slučaju nije jedan beskonačan, amorfni prostor, nekakva vreća koja sadrži različite stvari, iz koje se može ponešto uzimati ili u nju dodavati a da sve ostalo ostane nepromenjeno. Svako društveno činjenje je istovremeno i činjenje drugome. Ako homoseksualci ostvare neko pravo moraju biti svesni da istovremeno ne mogu ostati nepromenjena prava i slobode onih drugih. Ovde ne može da se radi o neutralnoj različitosti, o mirnoj koegzistenciji dveju orijentacija nego one nužno (a najbolji dokaz za tu nužnost je postojeća stvarnost sukoba) prelaze u suprotnost i protivrečnost. Tako roditelji heteroseksualci sada, ili malo kasnije, kada to dođe na dnevni red, moraju da izmene svoje sopstveno shvatanje roditeljstva i porodice ili ako se legalizuje brak homoseksualaca, brak heteroseksualaca i protiv njihove volje postaje nešto drugo, jer ne odgovara ugovornoj odredbi ,,veza između odraslih osoba suprotnog pola...”, sa kojom su se oni složili prilikom venčanja, i inače u svom životu.

neuropsihijatar