Kad su prolaznici jurili teroriste

Penzionisani policijski inspektor Slobodan F. Vujanović (1941), koji je skoro celokupni radni vek proveo u čuvenom Trećem odeljenju beogradske kriminalističke policije, čiji se pripadnici bave suzbijanjem krvnih i seksualnih delikata, spasao je od zaborava najznačajnije slučajeve na kojima je radio sa kolegama tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Nedavno je objavio knjigu „Iz dnevnika inspektora GSUP-a – ubistva i silovanja” (izdavači IP „Obeležja” i „Tipo štampa”, Beograd).

– Bili smo dobar tim, znali smo se „u dušu”. Kada se govori o tom periodu, mnogi se sa setom sećaju kako su se osećali bezbedno. I bilo je tako. Ali, i tada je bilo zločina - obračuna u podzemlju, svirepih ubistava i serijskih silovanja, samo što o tome mediji nisu izveštavali kao danas. Imali smo odlične rezultate u rasvetljavanju krivičnih dela, da nam je bila na raspolaganju današnja tehnika bili bi još uspešniji – kaže Vujanović.

On je prvi policajac koji je objavio sećanja na akciju „Madera”, rasvetljavanje atentata na turskog ambasadora Galipa Balkara izvršenog 9. marta 1983. godine u Beogradu. Detaljno su opisane pripreme jermenskih terorista, dolazak u Jugoslaviju, kako su odseli u jednom hotelu u Novom Sadu odakle su svakodnevno odlazili u Beograd da bi osmatrali tursku ambasadu. Taj slučaj je upamćen i po tome što su prolaznici pokušali da uhvate atentatore naoružane pištoljima, pri čemu je jedan mladić poginuo.

U knjizi se pominju i poznata imena srpskog podzemlja. Opisano je ubistvo Veljka Krivokapića u kafeu „Haup trost” u Beču izvršeno 27. oktobra 1978. godine u Beču. Trojica napadača su nasrnula na njega, pri čemu su ga dvojica držala za ruke, dok ga je treći iz sve snage punom flašom vina udario u glavu od čega je Krivokapić preminuo. Austrijska policija obratila se za pomoć jugoslovenskim kolegama, poslala im je otiske prstiju sa flaše za koje je utvrđeno da pripadaju Radetu Ćaldoviću zvanom Ćenta koga je Krivokapić četiri godine ranije ranio u obračunu u Nemačkoj. Operativnim radom utvrđeno je da su sa njim bili Ljubomir Magaš zvani Ljuba Zemunac i Jusuf Jusa Bulić.  

Ličnosti i događaji koje pominje Vujanović, uticaće na srpsko podzemlje tokom devedesetih godina kada je, u vreme ratova u Hrvatskoj i Bih, kao i međunarodnih sankcija, došlo do eskalacije kriminala. Opisao je prvi veći obračun podzemlja, likvidaciju Ranka Rubežića 15. februara 1985. godine u Beogradu. Zvali su ga „jugoslovenski Dač Šulc”, Vujanović opisuje kako se Đorđe Božović Giška obračunao sa Rubežićem, posle čega je ovaj krenuo da se sveti po podzemlju. Na kraju su ga ubila četvorica saradnika od kojih će dvojica i sami biti ubijeni tokom devedesetih godina.

U knjizi je obrađeno i ubistvo Andrije Lakonića u beogradskom noćnom klubu „Nana” 24. marta 1990. godine. Bilo je to u predvečerje raspada tadašnje Jugoslavije, ovaj zločin iskorišćen za ukidanje autonomije beogradske policije a na suđenju koje će uslediti obelodanjene su veze Službe državne bezbednosti i kriminalaca… Tim ubistvom počela je nova epoha u podzemlju čije su obeležje česte „sačekuše”, a koja će praktično biti okončana tek tokom akcije „Sablja” 2003. godine.