Stranke bez zajedničkog stava o NATO-u

Pitanje odnosa Srbije prema NATO-u još nije na vrhu liste državnih prioriteta, ali uprkos tome stranke često i rado ukrste koplja zbog njega. Čak i stranke u okviru vladajuće koalicije nemaju iste stavove o mogućnosti ulaska Srbije u Severnoatlantski savez.

Portparol Demokratske stranke Jelena Trivan podseća da je pozicija zemlje prema NATO definisana skupštinskom rezolucijom o vojnoj neutralnosti, koja je obavezujuća, i da se DS ponaša u skladu sa ovom rezolucijom. „Ali koristićemo sve beneficije za državu koje donosi program Partnerstvo za mir u koji smo uključeni”, dodaje ona. Na pitanje da li bi DS u nekom trenutku inicirao donošenje neke nove rezolucije koja bi poništila dokument o neutralnosti, Jelena Trivan kaže da je „prerano i neozbiljno definisati takvo pitanje kao stranačku poziciju”.

Vlajko Senić, član Predsedništva G17 plus, smatra da je Srbija ulaskom u program Partnerstvo za mir 2006. „praktično odlučila da će krajnja stanica u vojnim i bezbednosnim integracijama biti NATO”. „Siguran sam da će Srbija na kraju tog puta postati punopravni član NATO-a i da je u interesu vojske, a i Srbije, da se to desi što je pre moguće. I siguran sam da bismo na taj način ubrzali i evropske integracije”, navodi Senić. Socijalisti su se, pak, u nekoliko navrata već izjasnili protiv ulaska u NATO, ali ističu da je to pitanje koje treba rešiti na referendumu.

General u penziji Božidar Delić (SNS), član skupštinskog Odbora za odbranu i bezbednost, rekao je pre dva dana, u toku rasprave o strategijama nacionalne bezbednosti i odbrane u Skupštini Srbije, da Vojska Srbije treba da nađe svoje mesto u okviru 2.000 projekata Partnerstva za mir i da je to limit u kome treba da se kreće.

I Demokratska stranka Srbije ima isti stav. Prema rečima Dragana Šormaza, člana Odbora za odbranu i bezbednost, DSS je „sa svima onima koji su za mir, koji nisu za intervencionizam u svetu. Sve ostalo apsolutno ne dolazi u obzir zato što bi Srbija od toga imala samo štetu, upravo zbog položaja na kome se nalazi, zbog iskustva i istorije koju imamo sa NATO-om. A najveći razlog je što su SAD, kao kreator politike NATO-a, posle Avganistana prve priznale Kosovo kao nezavisnu državu, pokušavajući i da stvore na tom delu naše teritorije prvu državu NATO-a”, ističe on.

Na pitanje otkud ovako oštre polemike u javnosti kada je rezolucija o vojnoj neutralnosti na snazi, a iz NATO nema poziva Srbiji za učlanjenje, Jelena Trivan kaže: „Zato što polužive stranke, kao što je DSS, nameću teme koje uopšte nisu na dnevnom redu, zato što nemaju odgovor na aktuelna pitanja. Umesto da pričamo o ekonomskoj krizi koja potresa ceo svet, oni svojom autističnom politikom nameću nam temu referenduma za priključenje NATO-u, pri čemu nas niko nije ni pozvao u tu organizaciju”.

Šormaz ističe da njegova stranka pokreće to pitanje isprovocirana nekim potezima vlasti. „Poslednji primer su strategije o nacionalnoj bezbednosti i odbrani. U njima nema nijedne reči o vojnoj neutralnosti, a u strategiji nacionalne bezbednosti imate sedam rečenica o odnosima sa SAD, samo jednu o odnosima sa Rusijom i pola rečenice o odnosima sa Kinom. Trećina teksta i u jednoj i u drugoj strategiji je o odnosima sa NATO-om. To nama liči na pripremu terena za ono što očigledno većina stranaka u vlasti želi da se učini. U skupštinskoj raspravi se to videlo, otvoreno su o tome govorili G17 plus, SPO i SVM”, kaže Šormaz.

Analitičari su saglasni da je pitanje odnosa sa NATO-om daleko od prioriteta za Srbiju i da nema nekog posebnog razloga da se zbog njega diže velika prašina. Đorđe Vukadinović, urednik „Nove srpske političke misli”, kaže da mu nije jasno zašto sad neko, bez obzira na to da li je za ulazak u NATO ili protiv toga, otvara ovu temu, „osim ako nema nameru da dodatno destabilizuje ionako rovitu političku situaciju u Srbiji”.

On smatra da je jasno da iz istorijskih, ali i iz aktuelnih političkih razloga, Srbija ne može da traži rešenje svojih bezbednosnih problema u okviru NATO-a. Dodaje da nije u pitanju samo bombardovanje iz 1999. godine, već i stav vodećih zemalja NATO koje su priznale nezavisnost Kosova, kao i angažman zemalja NATO-a prilikom raspada Jugoslavije, a potom i u Bosni.

Zoran Dragišić, profesor Fakulteta za bezbednost, smatra da ovo pitanje forsiraju političke stranke koje nemaju odgovore na ključne probleme društva. „Priča o NATO-u je priča ni o čemu, jer vlada nije podnela zahtev za ulazak u alijansu, a ona o tome ne može ni da raspravlja dok se mi ne izjasnimo”, kaže on, dodajući da i pored svih polemika još nije čuo ozbiljnu diskusiju na ovu temu kako bismo videli šta dobijamo ulaskom u NATO, ali i kakve obaveze preuzimamo tim činom.

M. Petrović – B. Baković

-----------------------------------------------------------

Dragišić: Vojna neutralnost je besmislena

„DSS je progurala tu rezoluciju o vojnoj neutralnosti, a sadašnja vlast nema hrabrosti da kaže da je priča o vojnoj neutralnosti besmislena. Jer da biste vojno zaista bili neutralni morate to da ugradite i u svoje zakone, ali i da tražite da druge zemlje priznaju vašu neutralnost. A šta ako, recimo, neka od zemalja kao uslov da bi priznala našu vojnu neutralnost zatraži da se odreknemo vojne industrije i ukinemo vojsku”, kaže Zoran Dragišić.