Странке без заједничког става о НАТО-у

Питање односа Србије према НАТО-у још није на врху листе државних приоритета, али упркос томе странке често и радо укрсте копља због њега. Чак и странке у оквиру владајуће коалиције немају исте ставове о могућности уласка Србије у Северноатлантски савез.

Портпарол Демократске странке Јелена Триван подсећа да је позиција земље према НАТО дефинисана скупштинском резолуцијом о војној неутралности, која је обавезујућа, и да се ДС понаша у складу са овом резолуцијом. „Али користићемо све бенефиције за државу које доноси програм Партнерство за мир у који смо укључени”, додаје она. На питање да ли би ДС у неком тренутку иницирао доношење неке нове резолуције која би поништила документ о неутралности, Јелена Триван каже да је „прерано и неозбиљно дефинисати такво питање као страначку позицију”.

Влајко Сенић, члан Председништва Г17 плус, сматра да је Србија уласком у програм Партнерство за мир 2006. „практично одлучила да ће крајња станица у војним и безбедносним интеграцијама бити НАТО”. „Сигуран сам да ће Србија на крају тог пута постати пуноправни члан НАТО-а и да је у интересу војске, а и Србије, да се то деси што је пре могуће. И сигуран сам да бисмо на тај начин убрзали и европске интеграције”, наводи Сенић. Социјалисти су се, пак, у неколико наврата већ изјаснили против уласка у НАТО, али истичу да је то питање које треба решити на референдуму.

Генерал у пензији Божидар Делић (СНС), члан скупштинског Одбора за одбрану и безбедност, рекао је пре два дана, у току расправе о стратегијама националне безбедности и одбране у Скупштини Србије, да Војска Србије треба да нађе своје место у оквиру 2.000 пројеката Партнерства за мир и да је то лимит у коме треба да се креће.

И Демократска странка Србије има исти став. Према речима Драгана Шормаза, члана Одбора за одбрану и безбедност, ДСС је „са свима онима који су за мир, који нису за интервенционизам у свету. Све остало апсолутно не долази у обзир зато што би Србија од тога имала само штету, управо због положаја на коме се налази, због искуства и историје коју имамо са НАТО-ом. А највећи разлог је што су САД, као креатор политике НАТО-а, после Авганистана прве признале Косово као независну државу, покушавајући и да створе на том делу наше територије прву државу НАТО-а”, истиче он.

На питање откуд овако оштре полемике у јавности када је резолуција о војној неутралности на снази, а из НАТО нема позива Србији за учлањење, Јелена Триван каже: „Зато што полуживе странке, као што је ДСС, намећу теме које уопште нису на дневном реду, зато што немају одговор на актуелна питања. Уместо да причамо о економској кризи која потреса цео свет, они својом аутистичном политиком намећу нам тему референдума за прикључење НАТО-у, при чему нас нико није ни позвао у ту организацију”.

Шормаз истиче да његова странка покреће то питање испровоцирана неким потезима власти. „Последњи пример су стратегије о националној безбедности и одбрани. У њима нема ниједне речи о војној неутралности, а у стратегији националне безбедности имате седам реченица о односима са САД, само једну о односима са Русијом и пола реченице о односима са Кином. Трећина текста и у једној и у другој стратегији је о односима са НАТО-ом. То нама личи на припрему терена за оно што очигледно већина странака у власти жели да се учини. У скупштинској расправи се то видело, отворено су о томе говорили Г17 плус, СПО и СВМ”, каже Шормаз.

Аналитичари су сагласни да је питање односа са НАТО-ом далеко од приоритета за Србију и да нема неког посебног разлога да се због њега диже велика прашина. Ђорђе Вукадиновић, уредник „Нове српске политичке мисли”, каже да му није јасно зашто сад неко, без обзира на то да ли је за улазак у НАТО или против тога, отвара ову тему, „осим ако нема намеру да додатно дестабилизује ионако ровиту политичку ситуацију у Србији”.

Он сматра да је јасно да из историјских, али и из актуелних политичких разлога, Србија не може да тражи решење својих безбедносних проблема у оквиру НАТО-а. Додаје да није у питању само бомбардовање из 1999. године, већ и став водећих земаља НАТО које су признале независност Косова, као и ангажман земаља НАТО-а приликом распада Југославије, а потом и у Босни.

Зоран Драгишић, професор Факултета за безбедност, сматра да ово питање форсирају политичке странке које немају одговоре на кључне проблеме друштва. „Прича о НАТО-у је прича ни о чему, јер влада није поднела захтев за улазак у алијансу, а она о томе не може ни да расправља док се ми не изјаснимо”, каже он, додајући да и поред свих полемика још није чуо озбиљну дискусију на ову тему како бисмо видели шта добијамо уласком у НАТО, али и какве обавезе преузимамо тим чином.

М. Петровић – Б. Баковић

-----------------------------------------------------------

Драгишић: Војна неутралност је бесмислена

„ДСС је прогурала ту резолуцију о војној неутралности, а садашња власт нема храбрости да каже да је прича о војној неутралности бесмислена. Јер да бисте војно заиста били неутрални морате то да уградите и у своје законе, али и да тражите да друге земље признају вашу неутралност. А шта ако, рецимо, нека од земаља као услов да би признала нашу војну неутралност затражи да се одрекнемо војне индустрије и укинемо војску”, каже Зоран Драгишић.