O ljudima i psima: Nešto sasvim prirodno

Dr Ratko Božović spada među one izuzetno retke univerzitetske profesore za koje brojne generacije studenata koriste epitet – omiljeni. Jedan je od utemeljivača kulturologije na Beogradskom univerzitetu, pisac koji je u društvene nauke uveo teoriju vremena i fenomen igre u čovekovom stvaralaštvu i životu. U brojnim knjigama angažovano istražuje, analizira i komentariše najrelevantnije fenomene savremene civilizacije. Oštar je kritičar politike i političara, nacionalizma, ksenofobije, promocije primitivizma i nasilja u bilo kom obliku. Živi ono što propoveda. Njegova najnovija knjiga „Psi i njihovi prijatelji” (Čigoja štampa, 2009) povod je za ovaj razgovor u kome ćemo se, možda, najmanje baviti našim četvoronožnim ljubimcima.

Priznali ste da Vam je knjiga „Psi i njihovi prijatelji” – jedna vrsta spomenika psu,  načinjenog od Vaših reči i reči Vaših prijatelja, poznatih pisaca, reditelja, glumaca, kompozitora, profesora univerziteta, novinara – najomiljenija. Možda zato što u njoj, za razliku od ostalih Vaših dela u kojima dominira hladna, naučnička refleksija, preovlađuju osećanja, pisana je srcem?

Sve je počelo s našim maltezerom Bonijem. Sada je ostalo sećanje na sve što je činio, na sve njegove mangupluke, ali više od svega na njegovu ljubav i osećajnost, na njegovu nesebičnost i nežnost. Bio je i odan i požrtvovan, ali neposlušan i svojeglav. Njegov ritam bio je ritam prirode u čistom stanju. Nikada nisam želeo da je krotim. Zato je i razumljivo što je moje pisanje o njemu više stizalo iz osećanja, iz srca, nego iz hladne refleksije. Bonija nisam samo voleo nego sam mu se divio. On je bio vrli prijatelj, moj najbolji drugar. Bio je zabavan, zahvalan i veran. Donosio je radost, razigranost i neočekivanost. Kod njega je dominirala nekontrolisana spontanost. Imao sam nameru da ovu knjigu uobličim otprilike onako kako je to učinio Rože Grenije u spisu „Odisejeve suze”. Tamo imamo pričicu o tome kako je Argos, ostareli i iznemogli Odisejev pas, jedini prepoznao  prerušenog Odiseja kad se vratio sa dugogodišnjih lutanja. A njemu je jedino stari pas mogao da izmami suzu. Rože Grenije je prepričavao iskustva poznatih ljudi i njegovih prijatelja o čudesnom svetu kućnih ljubimaca. Nisam hteo ništa da prepričavam već da objavim sve kako su to „kučkari” i napisali. Oni su koautori ove knjige.

Među koautorima su David Albahari, Zoran Hristić, Dušan Kovačević, Srđan Karanović, Vesna Janković, Dušan Kosović, Petar Bokun, Filip David, Dragutin Gregorić, Vuk Drašković,Dubravka Marković, Biljana Srbljanović, Aleksandra Jovićević… Te ličnosti, pišući o svojim psima, ispisuju zapravo sopstveni si-vi, kako kaže doktor Petar Bokun. A možda i mnogo više od toga. Jer, nije li ovo knjiga o današnjim ljudima, o vremenu sadašnjem, o animalnosti koja je prestala da bude odlika životinje?

Prvobitno zamišljena kao knjiga o Boniju, okončana je mnogo ambicioznije kao spis o psima i njihovim prijateljima, o psima kao prijateljima. Više od toga, to je, u stvari, aluzija na čovekov salto morale. U nas je moralna kriza najdublja. Prethodila je sveopštem rasulu. Štaviše, ona je to rasulo podsticala. Ljude bez empatije ne opterećuje nečista savest i pored toga što se nedostatak empatije smatra emocionalnom nepismenošću. Nulta tačka morala svojstvo je opasnih ljudi. Takvih je najviše u državi u kojoj vlada nered, bezakonje i korupcija, kriza čovečnosti. Zato je aktuelna Kjerkegorova misao o vremenu bez vrednosti u kome sve postaje uloga i prezentacija. Helderlin je još određeniji: „Vidiš zanatlije, ali ne ljude, mislioce, ali ne ljude, sveštenike ali ne ljude...“ Zbilja, gde je čovek? Moralna inteligencija uslov je pročišćenja, put ka katarzi i civilnim oblicima života.

Agresivne ličnosti se ne rađaju, one to postaju. Gledala sam majku dvoipogodišnjeg dečaka koja sina navijački podstiče da udara nogom minijaturnog psa koji vezan čeka gospodara pred prodavnicom: ’Udri džukelu’! Nije svesna da formira budućeg nasilnika. A pas je u gradu simbol izgubljene spone, harmonizacije sa prirodom, utočište od ljudske ništavnosti, destruktivnosti – napisali ste u predgovoru knjige?

U sumornim danima nedavne prošlosti pojavili su se i bezdušni trovači pasa. To su čudovišta. Oni su i parkove činili opasnim za decu. Zelene površine grada postale su zone smrti. A kad mi je prijatelj, izbezumljen, javio da su njegova dva kokera – Bambi i Boki – ostala na mestu mrtva u beogradskom Košutnjaku, shvatio sam da svoga psa ne smem izvoditi nigde gde su zelene površine. A njemu su nedostajale radosne igrarije u parku, ludorije s drugim psima. Postao je nervozan, blokiran i tužan. Ubijanje pasa bila je posledica nasilja i haosa u vremenu poremećene osećajnosti i prisustva svih patologija. Obesni trovači su dokazivali da su iskvarene životinje, da su gori od životinja. Verujem da su bili spremni da ubijaju i ljude. U vreme kriznog sunovrata, deca su na Novom Beogradu usijane šipke gurala psima u oči i uz bestijalne urlike oslepljivala ih. Deca, a već zla. Ostaje, ipak, da se upitamo šta su ta deca, kad su već odrasla, još naučila? Opravdan je strah od čudovišta koja i danas lome kičmu psima zbog svog neuspelog života.

Zašto čovek modernog doba, ta postmoderna figura, upravo nasiljem reaguje na strahove, neuroze, depresije a često i na ponuđene slobode? Zbog čega ga posebno plaši i taj, specifični susret različitih svetova, različitih inteligencija, ali i nastojanje da se bezuslovno gospodari kako o odnosu sa psom govori Filip David? Da li se i tu vlast doživljava kao opasna strast, kao afrodizijak?

Filip David je pokazao da mnogi ljudi vezanost čoveka i psa pogrešno shvataju kao način posedovanja, poslušnosti i potpunog potčinjavanja, takvog potčinjavanja gde nadmoćna inteligencija pokorava životinjske instinkte. Reč je o logici vlasti. A vlast se neizostavno vezuje za moć. Kad se govori o vlasti ne pravi se jasna razlika između moći i sile. Moć i sila nisu saglasne već suprotstavljene kategorije. Vlast koju prati nasilje, prinuda i teror, a obično je i to prati, nije moćna niti nadmoćna već suštinski nemoćna, tragična a ponekad i komična forma postojanja. Meša Selimović zapaža da „svi srljaju na vlast kao noćni leptir na plamen svijeće“. Sa neograničenim ovlašćenjima, vlast u svojoj nadmenosti, taštini i samoljublju, uvek proizvodi strah, stres, strepnju i frustraciju.

Moć je svakako sloboda, svest, savest, pamet, talenat, istina. Biti protiv ovakve moći – znači biti protiv vrednosti. I protiv smisla čovekovog postojanja. A kad se vlasti dokopaju maloumnici i moralne nakaze – silu represije nemoguće je izbeći.

Doskoro se činilo da su emocije postale demodirane, da smo ih odložili i da ih držimo u nekim, skrivenim, duhovnim depoima. Postalo je gotovo nepristojno koristiti „jake reči” kakva je na primer ljubav. Psi su, od antike, od Argusa i Odiseja, pojam bezuslovne ljubavi i prijateljstva, oni atakuju na ono skriveno mesto u nama, na tinjajući izvor ljudske topline. Negativne emocije su danas postale dominantne – mrzeti sve i svakoga ko se razlikuje. Jer ljude ovde pokreću strahovi, neizvesnost, nelagodnost, zbunjenost. Kudanas vode takvi pokretači?

Takvi pokretači nas vode do haosa, do tiranije nad intimnošću. Bojim se da je mržnja jača od ljubavi. U mržnji svakako ne oskudevamo. Ona je obeležje istorije. Do fanatizma ostrašćeni, mrzitelji se poistovećuju sa svojom mržnjom. Njihova mržnja je usmerena prema drugima, „drugosti” i različitosti. Satanizacija „drugoga” umeće je satkano od tvrdoglave zaslepljenosti i nesuvisle gluposti. Mržnja postaje znak prepoznavanja, vrsta pseudoidentiteta. Ona je često i podsticaj psihodinamike politike. U opasnoj homogenizaciji nacionalne volje insistira se najčešće na jednoj vrsti identiteta i time se poriče bilo koji složeniji identitet, jer predominacija jednog identiteta ne vodi totalitetu već završava u totalitarizmu. Tada s lakoćom opstaju i mržnja i zločin.

Odnos sa psom spada u retke, bezinteresne relacije. Čitalac ove knjige suočen je sa konstatacijom da je nečija neprivlačnost – ružan unutrašnji sadržaj. Stiče se i utisak da nisu ljudi pripitomili pse nego da su psi pripitomili ljude. U vremenima inflacije reči, neophodni su nam ti, nemi prijatelji. Pas uzvraća vernošću koja nije uvek odlika ljudskog partnera. Da li su to razlozi eksplozivnog porasta broja kućnih ljubimaca u modernim megalopolisima?

Nažalost, velegrad ne pruža nikome osećaj topline, prisnosti i sigurnosti. U njemu se ostvaruje opasno življenje. Svoje bivstvovanje u gradu čovek najčešće doživljava kao usud, kao nametnutu igru na čije ishode ne može bitnije uticati. Simulirani, manipulativni i prazni govor, bez smisla i značenja, u skali ozbiljnog vrednovanja daleko je ispod nemuštog, ali spontanog „govora“ kućnih ljubimaca. Mislim da ima smisla jedino bezinteresna ljubav. Za mnoge, najverovatnije, kućni ljubimci su kompenzacija za prethodne i sadašnje jade. Tu bi trebalo tražiti i razloge za njihovu povećanu prisutnost. Siguran sam da se u odanosti, privrženosti i ljubavi čovek ima na koga ugledati. A kad se udruže pas i čovek – to je trijumf ljubavi, uzajamnosti i spontanosti.