О људима и псима: Нешто сасвим природно

Др Ратко Божовић спада међу оне изузетно ретке универзитетске професоре за које бројне генерације студената користе епитет – омиљени. Један је од утемељивача културологије на Београдском универзитету, писац који је у друштвене науке увео теорију времена и феномен игре у човековом стваралаштву и животу. У бројним књигама ангажовано истражује, анализира и коментарише најрелевантније феномене савремене цивилизације. Оштар је критичар политике и политичара, национализма, ксенофобије, промоције примитивизма и насиља у било ком облику. Живи оно што проповеда. Његова најновија књига „Пси и њихови пријатељи” (Чигоја штампа, 2009) повод је за овај разговор у коме ћемо се, можда, најмање бавити нашим четвороножним љубимцима.

Признали сте да Вам је књига „Пси и њихови пријатељи” – једна врста споменика псу,  начињеног од Ваших речи и речи Ваших пријатеља, познатих писаца, редитеља, глумаца, композитора, професора универзитета, новинара – најомиљенија. Можда зато што у њој, за разлику од осталих Ваших дела у којима доминира хладна, научничка рефлексија, преовлађују осећања, писана је срцем?

Све је почело с нашим малтезером Бонијем. Сада је остало сећање на све што је чинио, на све његове мангуплуке, али више од свега на његову љубав и осећајност, на његову несебичност и нежност. Био је и одан и пожртвован, али непослушан и својеглав. Његов ритам био је ритам природе у чистом стању. Никада нисам желео да је кротим. Зато је и разумљиво што је моје писање о њему више стизало из осећања, из срца, него из хладне рефлексије. Бонија нисам само волео него сам му се дивио. Он је био врли пријатељ, мој најбољи другар. Био је забаван, захвалан и веран. Доносио је радост, разиграност и неочекиваност. Код њега је доминирала неконтролисана спонтаност. Имао сам намеру да ову књигу уобличим отприлике онако како је то учинио Роже Греније у спису „Одисејеве сузе”. Тамо имамо причицу о томе како је Аргос, остарели и изнемогли Одисејев пас, једини препознао  прерушеног Одисеја кад се вратио са дугогодишњих лутања. А њему је једино стари пас могао да измами сузу. Роже Греније је препричавао искуства познатих људи и његових пријатеља о чудесном свету кућних љубимаца. Нисам хтео ништа да препричавам већ да објавим све како су то „кучкари” и написали. Они су коаутори ове књиге.

Међу коауторима су Давид Албахари, Зоран Христић, Душан Ковачевић, Срђан Карановић, Весна Јанковић, Душан Косовић, Петар Бокун, Филип Давид, Драгутин Грегорић, Вук Драшковић,Дубравка Марковић, Биљана Србљановић, Александра Јовићевић… Те личности, пишући о својим псима, исписују заправо сопствени си-ви, како каже доктор Петар Бокун. А можда и много више од тога. Јер, није ли ово књига о данашњим људима, о времену садашњем, о анималности која је престала да буде одлика животиње?

Првобитно замишљена као књига о Бонију, окончана је много амбициозније као спис о псима и њиховим пријатељима, о псима као пријатељима. Више од тога, то је, у ствари, алузија на човеков салто морале. У нас је морална криза најдубља. Претходила је свеопштем расулу. Штавише, она је то расуло подстицала. Људе без емпатије не оптерећује нечиста савест и поред тога што се недостатак емпатије сматра емоционалном неписменошћу. Нулта тачка морала својство је опасних људи. Таквих је највише у држави у којој влада неред, безакоње и корупција, криза човечности. Зато је актуелна Кјеркегорова мисао о времену без вредности у коме све постаје улога и презентација. Хелдерлин је још одређенији: „Видиш занатлије, али не људе, мислиоце, али не људе, свештенике али не људе...“ Збиља, где је човек? Морална интелигенција услов је прочишћења, пут ка катарзи и цивилним облицима живота.

Агресивне личности се не рађају, оне то постају. Гледала сам мајку двоипогодишњег дечака која сина навијачки подстиче да удара ногом минијатурног пса који везан чека господара пред продавницом: ’Удри џукелу’! Није свесна да формира будућег насилника. А пас је у граду симбол изгубљене споне, хармонизације са природом, уточиште од људске ништавности, деструктивности – написали сте у предговору књиге?

У суморним данима недавне прошлости појавили су се и бездушни тровачи паса. То су чудовишта. Они су и паркове чинили опасним за децу. Зелене површине града постале су зоне смрти. А кад ми је пријатељ, избезумљен, јавио да су његова два кокера – Бамби и Боки – остала на месту мртва у београдском Кошутњаку, схватио сам да свога пса не смем изводити нигде где су зелене површине. А њему су недостајале радосне играрије у парку, лудорије с другим псима. Постао је нервозан, блокиран и тужан. Убијање паса била је последица насиља и хаоса у времену поремећене осећајности и присуства свих патологија. Обесни тровачи су доказивали да су искварене животиње, да су гори од животиња. Верујем да су били спремни да убијају и људе. У време кризног суноврата, деца су на Новом Београду усијане шипке гурала псима у очи и уз бестијалне урлике ослепљивала их. Деца, а већ зла. Остаје, ипак, да се упитамо шта су та деца, кад су већ одрасла, још научила? Оправдан је страх од чудовишта која и данас ломе кичму псима због свог неуспелог живота.

Зашто човек модерног доба, та постмодерна фигура, управо насиљем реагује на страхове, неурозе, депресије а често и на понуђене слободе? Због чега га посебно плаши и тај, специфични сусрет различитих светова, различитих интелигенција, али и настојање да се безусловно господари како о односу са псом говори Филип Давид? Да ли се и ту власт доживљава као опасна страст, као афродизијак?

Филип Давид је показао да многи људи везаност човека и пса погрешно схватају као начин поседовања, послушности и потпуног потчињавања, таквог потчињавања где надмоћна интелигенција покорава животињске инстинкте. Реч је о логици власти. А власт се неизоставно везујe за моћ. Кад се говори о власти не прави се јасна разлика између моћи и силе. Моћ и сила нису сагласне већ супротстављене категорије. Власт коју прати насиље, принуда и терор, а обично је и то прати, није моћна нити надмоћна већ суштински немоћна, трагична а понекад и комична форма постојања. Меша Селимовић запажа да „сви срљају на власт као ноћни лептир на пламен свијеће“. Са неограниченим овлашћењима, власт у својој надмености, таштини и самољубљу, увек производи страх, стрес, стрепњу и фрустрацију.

Моћ је свакако слобода, свест, савест, памет, таленат, истина. Бити против овакве моћи – значи бити против вредности. И против смисла човековог постојања. А кад се власти докопају малоумници и моралне наказе – силу репресије немогуће је избећи.

Доскоро се чинило да су емоције постале демодиране, да смо их одложили и да их држимо у неким, скривеним, духовним депоима. Постало је готово непристојно користити „јаке речи” каква је на пример љубав. Пси су, од антике, од Аргуса и Одисеја, појам безусловне љубави и пријатељства, они атакују на оно скривено место у нама, на тињајући извор људске топлине. Негативне емоције су данас постале доминантне – мрзети све и свакога ко се разликује. Јер људе овде покрећу страхови, неизвесност, нелагодност, збуњеност. Куданас воде такви покретачи?

Такви покретачи нас воде до хаоса, до тираније над интимношћу. Бојим се да је мржња јача од љубави. У мржњи свакако не оскудевамо. Она је обележје историје. До фанатизма острашћени, мрзитељи се поистовећују са својом мржњом. Њихова мржња је усмерена према другима, „другости” и различитости. Сатанизација „другога” умеће је саткано од тврдоглаве заслепљености и несувисле глупости. Мржња постаје знак препознавања, врста псеудоидентитета. Она је често и подстицај психодинамике политике. У опасној хомогенизацији националне воље инсистира се најчешће на једној врсти идентитета и тиме се пориче било који сложенији идентитет, јер предоминација једног идентитета не води тоталитету већ завршава у тоталитаризму. Тада с лакоћом опстају и мржња и злочин.

Однос са псом спада у ретке, безинтересне релације. Читалац ове књиге суочен је са констатацијом да је нечија непривлачност – ружан унутрашњи садржај. Стиче се и утисак да нису људи припитомили псе него да су пси припитомили људе. У временима инфлације речи, неопходни су нам ти, неми пријатељи. Пас узвраћа верношћу која није увек одлика људског партнера. Да ли су то разлози експлозивног пораста броја кућних љубимаца у модерним мегалополисима?

Нажалост, велеград не пружа никоме осећај топлине, присности и сигурности. У њему се остварује опасно живљење. Своје бивствовање у граду човек најчешће доживљава као усуд, као наметнуту игру на чије исходе не може битније утицати. Симулирани, манипулативни и празни говор, без смисла и значења, у скали озбиљног вредновања далеко је испод немуштог, али спонтаног „говора“ кућних љубимаца. Мислим да има смисла једино безинтересна љубав. За многе, највероватније, кућни љубимци су компензација за претходне и садашње јаде. Ту би требало тражити и разлоге за њихову повећану присутност. Сигуран сам да се у оданости, привржености и љубави човек има на кога угледати. А кад се удруже пас и човек – то је тријумф љубави, узајамности и спонтаности.