Za kim Nobel zvoni?

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 11. oktobra – Posle šestominutnog govora u vrtu Bele kuće kojim je u petak prihvatio neočekivano dodeljenu mu Nobelovu nagradu za mir, Obama je otišao na sastanak sa članovima Nacionalnog saveta za bezbednost da bi sa najužim saradnicima nastavio započetu raspravu o tome – kako nastaviti rat u Avganistanu.

Veliko svetsko priznanje američkom predsedniku, koje je podelilo Ameriku podjednako oštro kao tokom izborne kampanje, na jedne koji u njemu vide velikog lidera i reformatora, i druge, američku desnicu, koja ga doživljava kao kamufliranog „socijalistu” i prevaranta, zakomplikovalo je Obamin položaj kod kuće, što se možda najbolje vidi upravo u njegovim dilemama oko rata koji je prvo proglasio „dobrim”, a sada nije više siguran da li takav treba i da ostane.

U pravoj bujici komentara povodom Nobela, koja se još ne smiruje, mišljenja su oštro suprotstavljena; jedni su zbog toga što mu je dodeljena posle samo devet meseci na položaju ponosni, drugi ga iz istog razloga mrze. Između ta dva raspoloženja je – veliki jaz.

Obami pri tom položaj otežavaju i jedni drugi, premda je svakako ranjiviji na otrovne strele koje dolaze iz opozicionog tabora.

Oni koji na novostvorenu situaciju nastoje da gledaju bez strasti, ukazuju da će Nobel pre svega zakomplikovati Obamino odlučivanje da li da prihvati zahtev svojih generala da u Avganistan pošalje još 40.000 vojnika i time značajno poveća američki angažman u ratu čiji cilj – slamanje talibanske pobune i politička stabilizacija zemlje koja je u ratnom stanju već pune tri decenije – ne izgleda dostižan.

Ako proceni da treba da promeni strategiju i pokuša da Avganistan smiri nekim drugim sredstvima, a ne vojnom eskalacijom, rizikuje da bude optužen kako mu je više stalo do dodvoravanja svetskom javnom mnjenju nego do nacionalnih interesa Amerike.

Na drugoj strani, dodelivši mu priznanje već na samom početku mandata, svet će svakako očekivati da nešto učini da nagradu opravda, pa je tako Obama u situaciji da šta god uradi, nekog ostavi nezadovoljnim. Njegov jedini izlaz je da postigne čudo – da u bezbednijem svetu bude bezbednija i Amerika.

Dotle, treba da odoleva napadima konzervativaca koji ga optužuju da njegova svetska popularnost nema nikakvog smisla kad su mu postignuća na domaćem terenu skromna: njegov glavni reformski zahvat, promena sistema zdravstvene zaštite, daleko je od toga da u Kongresu obezbedi konsenzus, dok je ekonomija, iako pokazuje znake oporavka, i dalje opterećena rekordnom stopom nezaposlenosti.

Jedan od aspekata koji je dodeljivanjem Nobela Obami dospeo u fokus jeste nedoumica u kom pravcu će ići njegovo lidersko stasavanje, odnosno šta će Obama postati. S tim u vezi, jedan ciničan komentator ga poredi sa „klincem koji je dobio ’porše’ već za 16. rođendan”, pa nema dakle mnogo čemu da se raduje za 20.

„Obama je dobio Nobelovu nagradu za mir, ali to nije njegova greška”, primećuje podjednako otrovno jedan zlonamerni protivnik, dok poznati voditelj konzervativne radio-stanice ide čak toliko daleko da kaže da je „Nobelova banda upravo izvršila samoubilački napad – na samu sebe”. Poručuje se i da je Nobelov komitet, odlučivši se da za glavni kriterijum doprinosa miru uzme „samo reči”, priznanje trebalo da dodeli „nekom Hemingvejevom romanu”. Možda onom „Za kim zvona zvone”.

Nobel je zazvonio, a ko će od te zvonjave na kraju dobiti migrenu, pokazaće vreme.

M. Mišić