За ким Нобел звони?

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 11. октобра – После шестоминутног говора у врту Беле куће којим је у петак прихватио неочекивано додељену му Нобелову награду за мир, Обама је отишао на састанак са члановима Националног савета за безбедност да би са најужим сарадницима наставио започету расправу о томе – како наставити рат у Авганистану.

Велико светско признање америчком председнику, које је поделило Америку подједнако оштро као током изборне кампање, на једне који у њему виде великог лидера и реформатора, и друге, америчку десницу, која га доживљава као камуфлираног „социјалисту” и преваранта, закомпликовало је Обамин положај код куће, што се можда најбоље види управо у његовим дилемама око рата који је прво прогласио „добрим”, а сада није више сигуран да ли такав треба и да остане.

У правој бујици коментара поводом Нобела, која се још не смирује, мишљења су оштро супротстављена; једни су због тога што му је додељена после само девет месеци на положају поносни, други га из истог разлога мрзе. Између та два расположења је – велики јаз.

Обами при том положај отежавају и једни други, премда је свакако рањивији на отровне стреле које долазе из опозиционог табора.

Они који на новостворену ситуацију настоје да гледају без страсти, указују да ће Нобел пре свега закомпликовати Обамино одлучивање да ли да прихвати захтев својих генерала да у Авганистан пошаље још 40.000 војника и тиме значајно повећа амерички ангажман у рату чији циљ – сламање талибанске побуне и политичка стабилизација земље која је у ратном стању већ пуне три деценије – не изгледа достижан.

Ако процени да треба да промени стратегију и покуша да Авганистан смири неким другим средствима, а не војном ескалацијом, ризикује да буде оптужен како му је више стало до додворавања светском јавном мњењу него до националних интереса Америке.

На другој страни, доделивши му признање већ на самом почетку мандата, свет ће свакако очекивати да нешто учини да награду оправда, па је тако Обама у ситуацији да шта год уради, неког остави незадовољним. Његов једини излаз је да постигне чудо – да у безбеднијем свету буде безбеднија и Америка.

Дотле, треба да одолева нападима конзервативаца који га оптужују да његова светска популарност нема никаквог смисла кад су му постигнућа на домаћем терену скромна: његов главни реформски захват, промена система здравствене заштите, далеко је од тога да у Конгресу обезбеди консензус, док је економија, иако показује знаке опоравка, и даље оптерећена рекордном стопом незапослености.

Један од аспеката који је додељивањем Нобела Обами доспео у фокус јесте недоумица у ком правцу ће ићи његово лидерско стасавање, односно шта ће Обама постати. С тим у вези, један циничан коментатор га пореди са „клинцем који је добио ’порше’ већ за 16. рођендан”, па нема дакле много чему да се радује за 20.

„Обама је добио Нобелову награду за мир, али то није његова грешка”, примећује подједнако отровно један злонамерни противник, док познати водитељ конзервативне радио-станице иде чак толико далеко да каже да је „Нобелова банда управо извршила самоубилачки напад – на саму себе”. Поручује се и да је Нобелов комитет, одлучивши се да за главни критеријум доприноса миру узме „само речи”, признање требало да додели „неком Хемингвејевом роману”. Можда оном „За ким звона звоне”.

Нобел је зазвонио, а ко ће од те звоњаве на крају добити мигрену, показаће време.

М. Мишић