Dve decenije od Kišove smrti

BEOGRAD - Romansijer, esejista i prevodilac Danilo Kiš, jedan od najprevođenijih srpskih pisaca, umro je na današnji dan pre 20 godina u Parizu, gradu u kome je s prekidima živeo od 1959. godine, a po svojoj želji sahranjen je u Beogradu, po pravoslavnom obredu.

Sa njime se ugasila i jedina realna nada da bi,osim Ive Andrića, još neki književnik koji piše na srpskom jeziku mogao da dobije Nobelovu nagradu za književnost u 20. veku. Da je danas živ, Kiš bi imao 74 godine, pošto se rodio 1935, u Subotici kao drugo dete Eduarda Kiša (mađarskog Jevrejina) i majke Milice (Crnogorke).

Pišući o sebi Kiš je zabeležio da su se u Subotici, zbile dve krucijalne činjenice njegovog života „što ih je udesio Bog ili Slučaj: tu su se susreli moj otac Eduard Kiš, viši inspektor državnih železnica i pisac Jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja, i moja majka Milica Dragićević, crnogorska lepotica, prvi put daleko od svog rodnog Cetinja, u poseti kod svoje sestre. Susret redak, možda jedinstven u ono vreme”, a druga je bila čin njegovog rođenja. U „Gorkom talogu iskustva”, Kiš se ponovo bavi svojim korenima i piše „ nemam dece i ova čudna rasa ugasiće se sa mnom. Sa dvema religijama (jevrjeskom i pravoslavnom) spojila se, u izvesnom trenutku treća, katoličanstvo, kojem su me učili u školi, u Mađarskoj”.

„ Susret između dva slična i, zbog mnogih strana, različita sveta, svest o ovoj dvostrukoj pripadnosti bila je kao šok, naročito posle rata. S jedne strane, epska tradicija srpskih junačkih pesama, koju mi je prenela moja majka zajedno sa oporom balkanskom realnošću, s druge srednjoevropska literatura, i dekadentna i barokna mađarska poezija. U ovu mešavinu, načinjenu od sudara i kontradikcija, uključiće se moje jevrejsko biće, ne u religioznom smislu, već u jednoj suštinski kulturnoj optici, kao istraživača”, kaže Kiš.

Kao pisac odbijao je svrstavanje u bilo koji kontekst, kritikovao sve vrste provincijalizama, a nacionalizam je video kao „kolektivnu paranoju”, ideologiju banalnosti, odnosno totalitarizma.

Pisac ogromne energije i erudicije, Kiš je umro samo godinu dana nakon što je 1988. godine izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti i dobio je „Avnojevu” nagradu i dve međunarodne književne nagrade - u Italiji (Premio di Tevere) i u Nemačkoj (Preis des Literaturmagazins).

(/slika2)Pišući o svojim literarnim počecima on se sećao da je „prva pesma koju sam napisao - imao sam tada devet godina - imala kao temu glad, dok je druga, više ili manje u istom periodu, imala kao temu ljubav. Eto, taj scenario, bol, proganjanje, smrt, i dalje je osnova moga dela”.

Otac mu je ubijen u logoru a on je sa s majkom i starijom sestrom Danicom, repatriran na Cetinje, gde 1954. godine završava srednju školu.

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1958. godine, kao đak generacije, na Katedri za istoriju svetske književnosti sa teorijom književnosti, a dve godine kasnije završava poslediplomske studije.

Prva dva Kišova romana „Mansarda” i „Psalam 44” objavljena su 1962. godine u izdanju beogradskog „Kosmosa”, roman „Bašta, pepeo” 1965. godine, zbirka priča „Rani jadi” (za decu i osetljive) 1969. godine.

Za roman „Peščanik” objavljen 1972. godine dobio je NIN-ovu nagradu, koju je nekoliko godina kasnije vratio.

Zbirku priča „Grobnica za Borisa Davidoviča” objavljuje 1976. godine, a polemičku knjigu „Čas anatomije”, u kojoj je po oceni kritičara superiorno odbranio svoje stavove i napade na „Grobnicu za Borisa Davidoviča” , objavio je 1978. godine.

Zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih”, za koju dobija Andrićevu nagradu, objavio je 1984. godine, dve godine kasnije dobija nagradu „Skender Kulenović” i francuski orden „Vitez umetnosti i književnosti”, a 1987. godine Sedmojulsku nagradu.

Te godine, već oboleo od raka pluća, prevodi Lotreamona, Verlena, Kenonove „Stilske vežbe” i rediguje svoje rane prevode pesama Endre Adija.