Gubiti od glupog protivnika

Srbija je u potpunoj izolaciji u odnosu na svet, svaki prelazak granice kažnjava se zatvorom od dve do deset godina, legalan boravak u inostranstvu dozvoljen je samo državnim delegacijama, članovima porodica visokih funkcionera i predstavnicima crkve, engleski jezik zakonom je zabranjen, a svemoćna Vlada nacionalnog jedinstva i Narodna služba bezbednosti zadiru u svaki pojedinačni život i od naroda stvaraju „običnu hipnotisanu rulju”. Komunistička i nacionalistička ideja objedinjene su u jedinstvenu ideologiju, javna pogubljenja homoseksualaca, narkomana, obolelih od side, kao i drugih protivnika sistema, obavljaju se svake nedelje na Ušću. Poznati slogan Vlade je: jedinstvo, vera, sloboda…

To je „pomerena” slika Srbije koju Andrija Matić (1978), mladi autor „Stubova kulture”, prikazuje kroz antiutopijsku priču u svom drugom romanu „Šaht”. Matić je doktorirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, i bavi se proučavanjem anglo-američke književnosti. 

– Ono što me je podstaklo da pišem ovakvu knjigu, tokom 2007. i delom 2008. godine, jeste velika količina destruktivne energije sa kojom se suočavamo svakodnevno. Pomislio sam šta bi se desilo kada bi taj destruktivni način mišljenja prevladao – kaže Matić.

U „Šahtu” postoji nekoliko referenci na Orvelovo delo. Jedna je „ljubavni” trougao koji podseća na Orvelove junake O’Brajena, Džuliju i Vinstona Smita, u Matićevom romanu život su ukrstili glavni junak Bojan Radić, šef tajne policije Sretenović i devojka Vesna.

– Prvi otklon koji sam napravio u odnosu na Orvelovu knjigu „1984”, koju smatram jednom od najznačajnijih u 20. veku, jeste taj da u mom romanu ljubav nikako nije moguća. Kod Orvela Džulija i Vinston Smit stupaju u ljubavni odnos, ali bivaju otkriveni. Ja sam hteo da odem i korak dalje i da pokažem da u takvom društvu ljubav uopšte nije moguća – dodaje naš sagovornik.

„Vlast ovde nije kao u onoj glupoj Orvelovoj knjizi, gde svemoć totalitarnog društva izaziva strahopoštovanje. Ovde je sve traljavo jadno, pogrešno, a opet, iz nekog nepoznatog razloga, uvek ste poraženi” – rezonuje Matićev junak.

– Orvelov svet je savršeno negativan, šta god da čovek uradi, uvek će biti pobeđen, i priklanja se vlasti. Međutim, kada imate glupog protivnika, koji stalno pravi greške, a ja sam na nekoliko mesta u romanu upravo na tome insistirao, onda mislite da je u vama problem i da ćete ga pobediti ako se samo malo popravite. Ipak, gubitak je neizbežan, i ta vrsta psihoze nešto je najstrašnije u totalitarnim društvima. Imate glupog protivnika od koga neprestano gubite – smatra Matić.  

Čovek je uvek sam protiv jačeg sistema. Kako istrajati u tako neravnopravnoj borbi?

– Čovek sam ništa ne može da uradi, ali mislim da je za svaku pojedinačnu dušu pobuna bolje rešenje od uklapanja u masu hipnotisanih ljudi. Život u takvim okolnostima je besmislica, i svaka vrsta borbe bolja je od letargije – kaže Matić.

Ipak, slika „pomerene književne stvarnosti” odgovor je na aktuelnu realnost, a taj postupak Andrija Matić primenio je i u svom prethodnom romanu „Nestanak Zdenka Kuprešanina”. Svoje junake brižljivo psihološki izgrađuje, a njihove dileme čudno nalikuju na životne nedaće današnjeg čoveka.

– Ako su ranije u našem društvu postojale naznake da bi Darvinova teorija mogla da bude izbačena iz nastavnog programa, ili da engleski jezik bude ukinut do petog razreda, pomislio sam da bi, po takvoj logici, neko mogao da predloži potpuno ukidanje engleskog jezika, kao vrhunski domet ksenofobije. Glavni junak „Šahta” na početku je ravnodušan čovek, koji sticajem okolnosti izgubi posao, živi kao marginalac, a kada dobije priliku da radi za šefa tajne policije postaje indoktrinirani sledbenik vladajuće politike. Prisustvujući prvom pogubljenju, on gubi individualnost i postaje deo kolektiva, doživljavajući navodno „prosvetljenje”. To je, međutim, najgore što može da se desi čoveku u svakom društvu, poništiti najosobenija osećanja i misli, sebe svodeći na broj u ukupnom zbiru koji teži proklamovanom cilju – objašnjava Matić.

Da li u Srbiji ima mesta za doktora engleske književnosti?

– Kod nas se sve dešava preko političkih veza, konkursi su namešteni, a moja profesija vrlo je malo cenjena. Često sebi kažem da ću otići zauvek iz Srbije, ukoliko se nešto ubrzo ne promeni. Smatram i da je šteta da bar delić života ne provedemo negde u svetu. Osim te egzistencijalne ugroženosti, postoji i jedan avanturistički motiv za upoznavanjem različitih kultura i ljudi. Međutim, važno je uočiti da se sada, kao država, stvarno nalazimo u jednom prelomnom trenutku gde je moguće potpuno iskliznuće u ambis.

Znači li to da je moguć povratak u devedesete?

– Moguća je reciklaža tog modela iz devedesetih, zbog toga što mi ne stvaramo ništa novo, uvek recikliramo stare modele. Najgori elementi komunističke i nacionalističke ideje nikada nas nisu sasvim napustili; uopšte, te dve ideje vrlo su bliske i među njima nema većih razlika. To su ideje koje odgovaraju konzervativnim društvima, stvaraju posebnu izolacionističku atmosferu prikazujući određeni narod kao izuzetan i neponovljiv. Ne bi me čudilo da neko objedini sve to, doda još malo devedesetih, i napravi neku novu „nakazu”. Ekonomska kriza već nam je nanela nepopravljivu ne samo ekonomsku, već duhovnu i intelektualnu štetu.