Važna je dobra predstava

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, oktobra – Visoka politika, slavne ličnosti, skandali, kriminal i poneka topla ljudska priča, to je recept koji televizijama obezbeđuje rejting na svim meridijanima. U Americi pogotovo.

Ovo se naročitu uverljivo videlo u petak, kada je glavni događaj trebalo da bude poseta Baraka Obame Nju Orleansu, koji se još nije oporavio od pustošnog uragana iz avgusta 2005., koji je doneo najveću elementarnu katastrofu u američkoj istoriji – ali je predsedniku publicitet iznenada preotela avantura jednog šestogodišnjaka, petočasovna drama sa srećnim ishodom zato što je na kraju ispalo – da avanture nije ni bilo.

Ali na TV ekranima, od jedne do druge obale Amerike, gledaoci su napeto očekivali tragediju. Kamere su pratile let nečega što je izdaleka ličilo na leteći tanjir, a u stvari je bio neka vrsta balona ručne izrade, sa nevelikom putničkom gondolom, u kojoj je, kako je to predočavano tokom prenosa njegovog oko 80 kilometara dugog leta iznad Kolorada, bio jedan šestogodišnjak.

On je, tako je izgledalo, ušao u balon napunjen helijumom, koji je njegov otac napravio kao „porodični naučni eksperiment”, i pod ne sasvim razjašnjenim okolnostima vinuo se pod oblake.

Kad su njegovi uputili prvi poziv za pomoć, lokalna TV stanica je odmah uzbunila svoju centralu, ova mobilisala sve svoje kapacitete. Videvši šta se događa uključile su se potom i ostale mreže i počeo je direktan prenos nečega što je pretilo da postane porodična tragedija sa nacionalnim dimenzijama.

Let balona su sa zemlje pratile policijske patrole i vozila za hitne intervencije, uzbunjen je i NORAD, američka protivvazdušna odbrana, čiji je jedan „crni soko” helikopter pokušavao da turbulencijom svojih propelera balon usmeri ka zemlji. Voditelji su u međuvremenu pred kamere dovodili raznorazne eksperte koji su objašnjavali tehnologiju balona, savetovali kako da se dečak spasi, pravili njegov psihološki profil, analizirali kako se oseća, da li je uspaničen i može li racionalno da razmišlja, procenjivali da se na toj visini možda već smrzao...

Kad je balon napokon, delimično izduvan, meko prizemljio, nastala je dramska pauza, momenat tišine koji ili najavljuje veliku tragediju ili opuštajuću katarzu.

Kad su otvorili gondolu – bila je prazna.

Da li je mali Falkon Hini usput negde ispao a da to niko nije video?

Tek petog sata stigla je vest da je pronađen, živ, ali ne na nekom drvetu koje je sprečilo da tresne o zemlju – nego u garaži svoje kuće, kako spava u jednoj kartonskoj kutiji. Zaigrao se, objasnio je kasnije, i pridremalo mu se...

Kamere su onda ispred stavile celu porodicu, razbarušenog oca kome inače avanture nisu strane, zajedno sa sinovima on, kad god se ukaže prilika, „goni oluje”, približava se automobilom opasnim uraganskim vetrovima i čini neke druge eksperimente „u obrazovne svrhe”.

Odlučno je demantovao kako je sve vreme znao da mu je najmlađi sin bezbedan, kao i da je sve inscenirano zbog publiciteta, kome su inače skloni: cela porodica je pre toga učestvovali u ovdašnjoj verziji rijaliti šoua „Menjam ženu”.

Ali neke sumnje su ostale. U specijalnoj emisiji Larija Kinga posvećenoj ovom događaju, u kojoj su gostovali svi Hinijevi, glavni junak je, upitan zašto nije izašao iz garaže dok su ga svi tražili, gledajući u oca rekao: „Zar mi niste rekli da pravimo predstavu”?

Voditelj se nije uhvatio za to, ali mediji jesu. Otac je potom propitivan na tu temu od raznih TV mreža, ali je grčevito, na momente i uz pomoć suza, objašnjavao da je cela porodica proživela strašne sate neizvesnosti oko sudbine njenog najmlađeg člana.

Kako god bilo, svi detalji nisu baš najjasniji, ali su velike televizijske mreže utolile svoju hroničnu glad za dramama „uživo”.

Na neki način, to je bilo uporedivo sa sličnim zapletom koji je postojao samo u televizijskim slikama 11. septembra, kada je Si-En-En, dok je Obama u Pentagonu polagao venac na mestu gde su teroristi Al Kaide srušili putnički avion, javio i potom oko dva sata „vrućom” držao „hitnu vest” da je na obližnjoj reci Potomak obalska straža pucala u jedan brzi čamac koji je po svaku cenu hteo da uđe u zabranjenu zonu. Pokazalo se na kraju da nije bilo nikakve pucnjave niti pokušaja da se ugrozi predsednikova bezbednost.

Ali, kao i avantura šestogodišnjaka iz Kolorada, i to je bio bilo nešto. „Ako ništa drugo, imali smo sat i po fascinantnog prenosa, bez reklama, a hvala bogu što se sve dobro završilo”, iskreno je suštinu događaja opisao voditelj Foks televizije Šepard Smit.

Bio je u pravu – predstava o događaju je važnija od samog događaja. I mora je biti.

Milan Mišić