Ko neće da radi, ide u školu

Od našeg dopisnika
Vrbljani – Svih šestoro braće i sestara Steve Mihaljčića rođeno je pod Mihaljčića gredom. Uz izvor reke Sane. U Bosni. Samo je Stevo svet ugledao daleko od rodnog kraja. Čak u Kikindi. Svih šestoro braće i sestara Steve Mihaljčića danas je daleko od Mihaljčića grede i vrela Sane. Rasuli se po svetu, od Beograda pa sve do Londona. Na dedovini je ostao samo Stevo.

– Oni u svetu, a ja u rodnom kraju. Jedino zajedničko nam je to što danas živimo tamo gde nismo rođeni. Valjda je Svevišnji hteo da se živi tamo gde nisi rođen – priča Stevo Mihaljčić, inženjer šumarstva i stručnjak gazdinstva u Ribniku, jednoj od najmlađih opština Republike Srpske.

U Vrbljanima, malo u šali ali još više u zbilji, kažu kako su „u školu išli i završavali je samo oni koji nisu hteli da rade”, odnosno koji „nisu hteli drugovati sa lopatom, plugom, sekirom”. Radili su Vrbljanci najteže poslove, odnosno one koje niko drugi nije hteo. Poput onih u šumarstvu. Nekada se nije mogao zamisliti nijedan šumski revir bez Vrbljanaca i njihovih konja.

Slobodan Janković, doktor medicinskih nauka, voleo je i jedno i drugo. I seoske poslove, i škole. Napisao je čak četrdeset i šest knjiga. Sve ih je posvetio rodnom kraju i svojim Vrbljancima.

(/slika2)– Iz Vrbljana sam otišao u svet. Izučio škole, ali svoje zemljake i selo nikada nisam zaboravio. Tu sam gotovo svake sedmice. Obnovio sam i rodnu kuću, podigao vikendicu. U Vrbljanima sam rođen, tu ću i skončati kada za to dođe vreme – priča doktor Janković.

U Vrbljanima se od pedesete do šezdesete godine prošlog veka rodilo 1.578, a u poslednjem desetleću samo 77 dece. Pre tridesetak godina u osmoletki je bilo učenika onoliko koliko danas Vrbljani imaju stanovnika.

– Pre tridesetak godina u Vrbljanima nije bilo neudatih i neoženjenih. Danas je u selu stotinak neženja i desetak cura. Sve ovo nam teško pada ali i u mnogim drugim mestima u Republici Srpskoj čuli biste istu priču – kaže mesni matičar Slavko Topić.

Protojerej Petar Milovanović koji je u svojoj, kako kaže „jevanđeljskoj misiji na njivi gospodnjoj” više od trideset i pet godina, priča o ikonama mesne crkve koje su čuvane u Beču sve do 1885. godine, te o čudotvornoj ikoni koju je korenje lipe, stare gotovo trista godina, „izbacilo” na površinu.

Đuro Babić priča o remenarstvu kojim se bavi već skoro pola veka, o oglavinama, podrepašima i poleđini, o amovima i kajasima koje izrađuje za lokalne potrebe.

Pero Jokić je najbolji kosac u ovom kraju. Iako je već zagazio duboko u deveto desetleće, i danas se dohvati kose i livade. Ne kosi kao nekad, kada je bio kosibaša predvodeći i po tridesetak kosaca na livadama Resanovače, ali ipak uz pomoć „varcarke” „izbije” poneki otkos.

Nedeljko Dakić, koji je davno otišao iz rodnog kraja, pokazuje mlin koji je obnovio uz same izvore Sane. Veli da će za pet-šest idućih godina tu podići i turističko-rekreativni centar.

Pod Odžinom stranom, Delibrdom, Rabnjačom, Ćukovima rasuli se Vrbljani. Miholjsko leto donelo im sa sobom maglu i niske temperature. Selo je na pragu još jedne zime i na isteku godine u kojoj je podignuto dvadesetak kuća, asfaltirani mnogi seoski putevi, sagrađeni mlinovi i nekoliko manjih privrednih objekata.