Ко неће да ради, иде у школу

Од нашег дописника
Врбљани – Свих шесторо браће и сестара Стеве Михаљчића рођено је под Михаљчића гредом. Уз извор реке Сане. У Босни. Само је Стево свет угледао далеко од родног краја. Чак у Кикинди. Свих шесторо браће и сестара Стеве Михаљчића данас је далеко од Михаљчића греде и врела Сане. Расули се по свету, од Београда па све до Лондона. На дедовини је остао само Стево.

– Они у свету, а ја у родном крају. Једино заједничко нам је то што данас живимо тамо где нисмо рођени. Ваљда је Свевишњи хтео да се живи тамо где ниси рођен – прича Стево Михаљчић, инжењер шумарства и стручњак газдинства у Рибнику, једној од најмлађих општина Републике Српске.

У Врбљанима, мало у шали али још више у збиљи, кажу како су „у школу ишли и завршавали је само они који нису хтели да раде”, односно који „нису хтели друговати са лопатом, плугом, секиром”. Радили су Врбљанци најтеже послове, односно оне које нико други није хтео. Попут оних у шумарству. Некада се није могао замислити ниједан шумски ревир без Врбљанаца и њихових коња.

Слободан Јанковић, доктор медицинских наука, волео је и једно и друго. И сеоске послове, и школе. Написао је чак четрдесет и шест књига. Све их је посветио родном крају и својим Врбљанцима.

(/slika2)– Из Врбљана сам отишао у свет. Изучио школе, али своје земљаке и село никада нисам заборавио. Ту сам готово сваке седмице. Обновио сам и родну кућу, подигао викендицу. У Врбљанима сам рођен, ту ћу и скончати када за то дође време – прича доктор Јанковић.

У Врбљанима се од педесете до шездесете године прошлог века родило 1.578, а у последњем десетлећу само 77 деце. Пре тридесетак година у осмолетки је било ученика онолико колико данас Врбљани имају становника.

– Пре тридесетак година у Врбљанима није било неудатих и неожењених. Данас је у селу стотинак нежења и десетак цура. Све ово нам тешко пада али и у многим другим местима у Републици Српској чули бисте исту причу – каже месни матичар Славко Топић.

Протојереј Петар Миловановић који је у својој, како каже „јеванђељској мисији на њиви господњој” више од тридесет и пет година, прича о иконама месне цркве које су чуване у Бечу све до 1885. године, те о чудотворној икони коју је корење липе, старе готово триста година, „избацило” на површину.

Ђуро Бабић прича о ременарству којим се бави већ скоро пола века, о оглавинама, подрепашима и полеђини, о амовима и кајасима које израђује за локалне потребе.

Перо Јокић је најбољи косац у овом крају. Иако је већ загазио дубоко у девето десетлеће, и данас се дохвати косе и ливаде. Не коси као некад, када је био косибаша предводећи и по тридесетак косаца на ливадама Ресановаче, али ипак уз помоћ „варцарке” „избије” понеки откос.

Недељко Дакић, који је давно отишао из родног краја, показује млин који је обновио уз саме изворе Сане. Вели да ће за пет-шест идућих година ту подићи и туристичко-рекреативни центар.

Под Оџином страном, Делибрдом, Рабњачом, Ћуковима расули се Врбљани. Михољско лето донело им са собом маглу и ниске температуре. Село је на прагу још једне зиме и на истеку године у којој је подигнуто двадесетак кућа, асфалтирани многи сеоски путеви, саграђени млинови и неколико мањих привредних објеката.