PARE, PARE, PARE...

„Pare, pare, pare, duši mojoj napaćenoj, samo pare fale...“ pevaju „modelsice“. Pevajući i cupkajući, jedna po jedna bogato su se udavale. I mnogi iz institucija kulture ali i umetnici, gotovo horski traže pare. I ne samo oni. Uostalom, danas ni vremenska prognoza ne može bez sponzora.

Stiglo je vreme restrikcija. Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu dobilo je, do sada, upola manje novca iz republičkog budžeta, a to je i inače manje nego prošle godine. Tražili su, kaže upravnik Milivoje Mlađenović, 15 miliona dinara, a dobili su osam, pa nema para ni za isplatu autorskih honorara. Otkazali su i učešće na festivalu u Sarajevu.

Nedavno, gostujući u jednoj TV emisiji, Mirjana Karanović, na pitanje da li se oseća kriza u pozorištima, odgovorila je – i te kako! Navela je, kao primer, da prvi put Jugoslovensko dramsko pozorište ne može da ide na gostovanje u Sarajevo na MESS, jer para nema ni za prevoz! Upravnik Branko Cvejić diplomatski nam je objasnio da nije baš tako, da će pozorište ipak gostovati, ali da restrikcije svakako postoje.

Novi upravnik Pozorišta „Bora Stanković“ iz Vranja Nebojša Cvetković rekao je, ne bez ponosa, da ovogodišnji festival „Borini dani“ (od 21. do 26. oktobra) prvi put neće koštati poreske obveznike – ni dinara! Ceo budžet festivala obezbeđen je od sponzora i donatora. Nađeni su sponzori i za nagrade. Komercijalna banka i BAT (British- American Tobacco) daće pare za najbolje glumce, predstavu i autore.

Sećam se da je i prvi petooktobarski upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu Ljubivoje Tadić okupio direktore najjačih firmi da kao prijatelji ulažu u nacionalni teatar. Kaže da je u to vreme u Fondaciju Narodnog pozorišta ušlo nezanemarljivih oko 30 miliona dinara. Valjalo je samo imati meru, pa ne nakačiti logo neke banke ili reklamu za lekove ili keks na portal scene ili, ne daj bože, preko fasade teatra.

Iako je svima preporučeno da štede i da „proizvedu“ najviše dve predstave, u Ateljeu 212 su krenuli prilično agresivno, od promene imidža, sve u „revolucionarnoj“ crno-crvenoj boji, preko sveprisutnosti u medijima, do najave nekadašnjeg svetskog megahita, mjuzikla „Kosa“. A to mora da košta. Upravnik i reditelj, Nišlija rodom, Kokan Mladenović oslonio se i na svoje zemljake. Njegov je zavičajac Goran Ćirić predsednik Upravnog odbora pozorišta, a pritrčao je u pomoć još jedan „zavičajac“, uspešni slikar iz Njujorka Lale Đurić, inicijator i predsednik Art fondacije Niš, koju finansira kompanija „Filip Moris“. Na konferenciji za štampu, šarmer Lale se našalio, rekavši kako ih nazivaju „niškom mafijom“, ali da treba „pronalaziti sve načine da se finansira kultura“. Formula „Filipa Morisa“ je ulaganje, a da zauzvrat ne traže – ništa, rekao je Đurić.

Kako je poznata ona da ni u babe nema džabe, posumnjala sam u tu formulu i upitala koliko košta „Kosa“? Gospodin Skip Bornhuter, generalni menadžer DIN fabrike a. d. Niš u sastavu kompanije Philip Morris International, koji je takođe prisustvovao pres-konferenciji, nije dao direktan odgovor, ali je zato obnarodovao da je njegova kompanija za proteklih pet godina uložila više od osam miliona evra za kulturu u Nišu i Srbiji i da oni to vide i kao benefit za kompaniju! A koliko je to, treba reći da je blizu onome što je jedna država, Japan, donirala za Beograd i zemlju! Očigledno, novi upravnik se obratio na pravu kasu. Novinari su ostali bez komentara, valjda i zato što teško da je neko od nas video i hiljadu evra na gomili, a kamoli osam miliona.

Pare u kulturi su kod nas nedokučiva tajna. Koliko košta neki film ili predstava, a tek TV serija, autorski honorari, pa tu ne može da pomogne ni zakon o dostupnosti informacija. Sve ostaje u sferi nagađanja i pretpostavki. Time je značajnije ovo javno saopštenje gospodina Skipa Bornhutera.

Duško Kovačević tvrdi u jednom intervjuu da su „pozorišta u situaciji čoveka koji se vrti oko kontejnera“. To ne važi za sve. I na tom tržištu vlada pravilo da nije važno šta znaš, nego koga znaš! A kad je već reč o parama (onim kojih nema) na početku beogradske sezone, po onome što su premijerno ponudili teatri, neke predstave, umesto po gledanosti, meriće se po – izlaznosti publike ! I to onda postavlja pitanje u kakve se, zapravo, pozorišne repertoare ulažu i te nedovoljne, male, malecke, pare?

novinar