ПАРЕ, ПАРЕ, ПАРЕ...

„Паре, паре, паре, души мојој напаћеној, само паре фале...“ певају „моделсице“. Певајући и цупкајући, једна по једна богато су се удавале. И многи из институција културе али и уметници, готово хорски траже паре. И не само они. Уосталом, данас ни временска прогноза не може без спонзора.

Стигло је време рестрикција. Српско народно позориште у Новом Саду добило је, до сада, упола мање новца из републичког буџета, а то је и иначе мање него прошле године. Тражили су, каже управник Миливоје Млађеновић, 15 милиона динара, а добили су осам, па нема пара ни за исплату ауторских хонорара. Отказали су и учешће на фестивалу у Сарајеву.

Недавно, гостујући у једној ТВ емисији, Мирјана Карановић, на питање да ли се осећа криза у позориштима, одговорила је – и те како! Навела је, као пример, да први пут Југословенско драмско позориште не може да иде на гостовање у Сарајево на МЕСС, јер пара нема ни за превоз! Управник Бранко Цвејић дипломатски нам је објаснио да није баш тако, да ће позориште ипак гостовати, али да рестрикције свакако постоје.

Нови управник Позоришта „Бора Станковић“ из Врања Небојша Цветковић рекао је, не без поноса, да овогодишњи фестивал „Борини дани“ (од 21. до 26. октобра) први пут неће коштати пореске обвезнике – ни динара! Цео буџет фестивала обезбеђен је од спонзора и донатора. Нађени су спонзори и за награде. Комерцијална банка и БАТ (British- American Tobacco) даће паре за најбоље глумце, представу и ауторе.

Сећам се да је и први петооктобарски управник Народног позоришта у Београду Љубивоје Тадић окупио директоре најјачих фирми да као пријатељи улажу у национални театар. Каже да је у то време у Фондацију Народног позоришта ушло незанемарљивих око 30 милиона динара. Ваљало је само имати меру, па не накачити лого неке банке или рекламу за лекове или кекс на портал сцене или, не дај боже, преко фасаде театра.

Иако је свима препоручено да штеде и да „произведу“ највише две представе, у Атељеу 212 су кренули прилично агресивно, од промене имиџа, све у „револуционарној“ црно-црвеној боји, преко свеприсутности у медијима, до најаве некадашњег светског мегахита, мјузикла „Коса“. А то мора да кошта. Управник и редитељ, Нишлија родом, Кокан Младеновић ослонио се и на своје земљаке. Његов је завичајац Горан Ћирић председник Управног одбора позоришта, а притрчао је у помоћ још један „завичајац“, успешни сликар из Њујорка Лале Ђурић, иницијатор и председник Арт фондације Ниш, коју финансира компанија „Филип Морис“. На конференцији за штампу, шармер Лале се нашалио, рекавши како их називају „нишком мафијом“, али да треба „проналазити све начине да се финансира култура“. Формула „Филипа Мориса“ је улагање, а да заузврат не траже – ништа, рекао је Ђурић.

Како је позната она да ни у бабе нема џабе, посумњала сам у ту формулу и упитала колико кошта „Коса“? Господин Скип Борнхутер, генерални менаџер ДИН фабрике а. д. Ниш у саставу компаније Philip Morris International, који је такође присуствовао прес-конференцији, није дао директан одговор, али је зато обнародовао да је његова компанија за протеклих пет година уложила више од осам милиона евра за културу у Нишу и Србији и да они то виде и као бенефит за компанију! А колико је то, треба рећи да је близу ономе што је једна држава, Јапан, донирала за Београд и земљу! Очигледно, нови управник се обратио на праву касу. Новинари су остали без коментара, ваљда и зато што тешко да је неко од нас видео и хиљаду евра на гомили, а камоли осам милиона.

Паре у култури су код нас недокучива тајна. Колико кошта неки филм или представа, а тек ТВ серија, ауторски хонорари, па ту не може да помогне ни закон о доступности информација. Све остаје у сфери нагађања и претпоставки. Тиме је значајније ово јавно саопштење господина Скипа Борнхутера.

Душко Ковачевић тврди у једном интервјуу да су „позоришта у ситуацији човека који се врти око контејнера“. То не важи за све. И на том тржишту влада правило да није важно шта знаш, него кога знаш! А кад је већ реч о парама (оним којих нема) на почетку београдске сезоне, по ономе што су премијерно понудили театри, неке представе, уместо по гледаности, мериће се по – излазности публике ! И то онда поставља питање у какве се, заправо, позоришне репертоаре улажу и те недовољне, мале, малецке, паре?

новинар