Teret štednje na lokalu

Nova runda razgovora sa MMF-om o dodatnoj finansijskoj podršci stavlja Vladu Srbije pred nezavidan izbor. S obzirom na veličinu javnog sektora u Srbiji, njegovu zavisnost od spoljnih tokova kapitala, kao i na smanjenje prihoda od poreza, ne iznenađuje da se država našla pred obavezom smanjenja javne potrošnje. Ne iznenađuje ni činjenica da republičke vlasti očekuju od lokalnih da podnesu svoj deo tereta uštede, tako da je republička vlada početkom prošle godine odlučila da umanji iznos obaveznih godišnjih transfera lokalnoj samoupravi za 40 odsto (15 milijardi dinara). Predstavnici države su tada tvrdili da će teret štednje biti podjednako raspodeljen između lokalnih i centralnih vlasti. Podaci o prihodima centralnih i lokalnih vlasti sugerišu, međutim, da je država mnogo više srezala budžete lokalnih vlasti od sopstvenog.

Prema još neobjavljenom dokumentu Saveta Evrope, premda je globalna kriza pogodila lokalne samouprave širom sveta, ogromna većina evropskih zemalja nije ništa izmenila u svojim sistemima transfera. Štaviše, jedan broj evropskih država dao je sve od sebe kako bi dodatno olakšao situaciju u lokalnim samoupravama. Zapravo, samo u trima državama vlasti su posegle za umanjenjem iznosa transfera kao za instrumentom rešenja sopstvenih budžetskih poteškoća. Na nesreću, Srbija je jedna od te tri zemlje.

Opravdanje koje vlada ima za ova smanjenja je da oba nivoa vlasti treba podjednako da snose teret prilagođavanja. Međutim, podaci u tabeli pokazuju suprotno, to jest, da su budžeti lokalnih samouprava ostali bez većeg procenta prihoda od republičkog budžeta, upravo zbog smanjenog obima transfera.

Zvaničnici vlade smanjenja u transferima opravdavaju prevelikim brojem zaposlenih i neefikasnošću lokalnih samouprava. Ističu da broj zaposlenih u lokalnim samoupravama treba smanjiti za najmanje deset odsto. Ali, ako vlada stvarno očekuje od lokalnih samouprava da reše njihove finansijske probleme otpuštanjem ljudi, onda mora da smanji zakonske troškove za otpremnine, odnosno da osmisli kako da pomogne lokalnim samoupravama da finansiraju ove troškove. Drugi hitan niz akcija odnosi se na odmrzavanje cena lokalnih komunalnih usluga koje vlada delimično opravdava potrebom za sprečavanje inflacije, delimično neefikasnošću i prevelikim brojem zaposlenih u komunalnim preduzećima. Nažalost, bilo kakvo ograničenje cena ne doprinosi rešavanju ovih problema.

Za sada, vlada ne samo da nema strategiju u ovoj oblasti već se čini da veruje u iluziju da samo privatizacija može stvarno da promeni način funkcionisanja javnih komunalnih preduzeća. Ovaj stav je kako naivan, tako i nekonstruktivan. Privatizacija može da bude samo deo rešenja, pošto nigde u tranzicionoj Evropi nije bila osnovni način rešavanja ovog pitanja.

Ozbiljnost krize i vreme trajanja jak su argument za intenziviranje dijaloga između republičke vlade i lokalnih samouprava. Ovaj dijalog trebalo bi da postane stalna praksa kroz instituciju Komisije za finansiranje lokalne samouprave koja se često zanemaruje a treba da obuhvati mnogo više od malobrojnih pitanja na koje je ukazano u ovom tekstu.

Toni Levitas je viši naučni saradnik (Senior Research Associate) u Urban institutu u Vašingtonu. U Beogradu radi kao stručnjak za finansijske odnose centralnih i lokalnih vlasti u okviru Programa za podsticaj ekonomskom razvoju opština (MEGA. Stavovi izneti  u ovom tekstu predstavljaju mišljenje autora).