U vakumu moći

Bez obzira na probleme nezaposlenosti i nesnalaženja u Istočnoj Nemačkoj, ujedinjena Nemačka je zemlja optimizma, privredna i politička sila u usponu. To lako oseti putnik iz naših krajeva, gde vlada sasvim drugačija atmosfera. Berlin je veliko gradilište. Nemci su svesni svog dragocenog kulturnog nasleđa i svojih ogromnih resursa, ali zbog dobrog vaspitanja, poučeni istorijom, ne govore mnogo o tome, kaže istoričar Miloš Ković

Kako se Vi sećate trenutka kada je pao Berlinski zid?

Tada sam bio student i vreme sam provodio na fakultetu, na ulicama, u komešanjima koja su uveliko zahvatila i našu zemlju, u kafeima, diskutujući ono što se oko nas događalo. Moja generacija je odrasla na rokenrolu i pop kulturi. Mi smo kroz upijanje tih zračenja postajali i prozapadno orijentisani. Voleli smo, naravno, Rusiju, ruske filmove i rusku književnost, ali učeni smo da je u istočnom bloku vladao etatistički, autoritarni socijalizam (za razliku od našeg, samoupravnog). Zato smo sa entuzijazmom dočekali i Gorbačova i rušenje Berlinskog zida.

Kako su se početna očekivanja u međuvremenu menjala?

U srcu Evrope obnovljena je jedna velika, demokratska država, koja će biti motor grandioznog projekta, izgradnje Evropske unije. Ali događaji kao da su se otrgli kontroli i domine su padale jedna za drugom. Hteli smo uništenje totalitarizma, ali ne i Sovjetskog Saveza; priželjkivali smo prestanak gušenja elementarnih sloboda, ali nismo hteli razbijanje Jugoslavije. Nemačka je, usred ratnog konflikta u Jugoslaviji, dok je Evropska zajednica tragala za kompromisom, pre nego što je postignut bilo kakav dogovor, potpuno unilateralno, decembra 1991, priznala nezavisnost Hrvatske i Slovenije. To je urađeno uprkos upozorenjima Saveta bezbednosti UN, Pereza de Kueljara, lorda Karingtona. Ako je tačno to što pojedini istoričari tvrde, da je Nemačka čak ucenila neke članice Evropske zajednice da neće potpisati Mastrihtski sporazum ukoliko i one ne priznaju secesiju, stvar dodatno dobija na težini. Time je otežan bilo kakav kompromis, Srbi su stavljeni pred svršen čin, a SFRJ je prestala da postoji. Bio je to prvi, duboko razočaravajući nastup ujedinjene Nemačke na međunarodnoj sceni, suprotan obavezama saradnje i miroljubivosti koje je, pre ujedinjenja, na sebe preuzela. Videli smo koliko su Nemci slavili kada su srušili zid i postigli nacionalno ujedinjenje. Ne verujem da se slavilo samo zbog pada komunizma. Zato je, blago rečeno, čudno kada se ovde objašnjava da je nacionalna ideja prevaziđena i da bi Srbija trebalo da zaboravi na Srbe koji su ostali sa one strane novopodignutih, balkanskih zidova.

Koje su najznačajnije promene koje su se kao posledica rušenja zida dogodile na globalnom nivou?

Smatra se da je 20. vek počeo Prvim svetskim ratom i da se okončao padom Berlinskog zida. Intelektualna atmosfera i kulturna klima posle 1989. sasvim su se promenile i svi smo osetili da ulazimo u novo doba. Započelo je slobodno kretanje ljudi i ideja iz Istočne Evrope ka Zapadu i obratno, i to u razmerama koje su evropskoj kulturi dale sasvim nov kulturni kvalitet.

Sa druge strane, rušenje Sovjetskog Saveza dovelo je do nestanka ravnoteže snaga, a ona je glavni garant mira, kako to tvrde neki, najčešće anglosaksonski istraživači istorije i teorije međunarodnih odnosa. Ti pisci veruju da mir ne čuvaju lepe reči i humani ideali, nego ravnoteža moći velikih sila. Međusobni strah zauzdava ih da ne zarate. Sa povlačenjem SSSR-a, u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi, u Zakavkazju, Srednjoj Aziji i na Dalekom istoku nastao je prazan prostor, specifičan vakuum moći, u koji su, po prirodi stvari, ušle SAD. Ono što se nama dogodilo samo je mali deo te priče. I epohe ravnoteže straha su opasne, ali su gore one u kojima se moć samo jedne sile nekontrolisano širi. Takvo je, recimo, bilo doba Luja XIV ili Napoleona. U istočnoevropskim okvirima, u taj vakuum moći ušla je naročito Nemačka, naravno ne vojnim, nego diplomatskim, ekonomskim sredstvima. Ako su SAD supersila, ona je, nesumnjivo, regionalna velika sila. Započela je čak i dekompozicija evropskih granica, pa su se, uz SSSR, raspale i Jugoslavija i Čehoslovačka. Time su poništene neke od najvažnijih posledica Prvog svetskog rata. Trend uspostavljanja ravnoteže odgovornosti za Prvi svetski rat uočljiv je, uostalom, u celoj Zapadnoj Evropi. Iz perspektive Poljaka, Čeha, Srba, Rumuna, koji su se tada izborili za svoje države ili za nacionalno ujedinjenje, stvari ne izgledaju tako. Uostalom, ne bi trebalo zaboraviti da je, naročito posle pada carske Rusije, Prvi svetski rat bio sukob demokratskih, liberalnih zemalja sa autoritarnim, konzervativnim carevinama. Ideje Tomaža Gariga Masarika i danas su aktuelne.

Kako se Nemačka menja posle pada Berlinskog zida?

Bez obzira na probleme nezaposlenosti i nesnalaženja u Istočnoj Nemačkoj, ujedinjena Nemačka je zemlja optimizma, privredna i politička sila u usponu. To lako oseti putnik iz naših krajeva, gde vlada sasvim drugačija atmosfera. Berlin je veliko gradilište. Nemci su svesni svog dragocenog kulturnog nasleđa i svojih ogromnih resursa, ali zbog dobrog vaspitanja, poučeni istorijom, ne govore mnogo o tome.

Boravili ste u Berlinu nedavno, kakve utiske nosite?

Najprijatniji su oni delovi istočnog Berlina u kojima sada živi mlada, internacionalna, boemska populacija, puni kafea, galerija i knjižara. Podsećaju na Amsterdam, Noting hil u Londonu, Grenič Vilidž u Njujorku. A onda šetate dalje, vidite najnovije spomenike i muzejske postavke, Holokaust memorijal ili Nemački istorijski muzej i osetite preteški teret istorije. Za jednog istoričara, šetnja Berlinom zaista je nesvakidašnje iskustvo.