У вакуму моћи

Без обзира на проблеме незапослености и несналажења у Источној Немачкој, уједињена Немачка је земља оптимизма, привредна и политичка сила у успону. То лако осети путник из наших крајева, где влада сасвим другачија атмосфера. Берлин је велико градилиште. Немци су свесни свог драгоценог културног наслеђа и својих огромних ресурса, али због доброг васпитања, поучени историјом, не говоре много о томе, каже историчар Милош Ковић

Како се Ви сећате тренутка када је пао Берлински зид?

Тада сам био студент и време сам проводио на факултету, на улицама, у комешањима која су увелико захватила и нашу земљу, у кафеима, дискутујући оно што се око нас догађало. Моја генерација је одрасла на рокенролу и поп култури. Ми смо кроз упијање тих зрачења постајали и прозападно оријентисани. Волели смо, наравно, Русију, руске филмове и руску књижевност, али учени смо да је у источном блоку владао етатистички, ауторитарни социјализам (за разлику од нашег, самоуправног). Зато смо са ентузијазмом дочекали и Горбачова и рушење Берлинског зида.

Како су се почетна очекивања у међувремену мењала?

У срцу Европе обновљена је једна велика, демократска држава, која ће бити мотор грандиозног пројекта, изградње Европске уније. Али догађаји као да су се отргли контроли и домине су падале једна за другом. Хтели смо уништење тоталитаризма, али не и Совјетског Савеза; прижељкивали смо престанак гушења елементарних слобода, али нисмо хтели разбијање Југославије. Немачка је, усред ратног конфликта у Југославији, док је Европска заједница трагала за компромисом, пре него што је постигнут било какав договор, потпуно унилатерално, децембра 1991, признала независност Хрватске и Словеније. То је урађено упркос упозорењима Савета безбедности УН, Переза де Куељара, лорда Карингтона. Ако је тачно то што поједини историчари тврде, да је Немачка чак уценила неке чланице Европске заједнице да неће потписати Мастрихтски споразум уколико и оне не признају сецесију, ствар додатно добија на тежини. Тиме је отежан било какав компромис, Срби су стављени пред свршен чин, а СФРЈ је престала да постоји. Био је то први, дубоко разочаравајући наступ уједињене Немачке на међународној сцени, супротан обавезама сарадње и мирољубивости које је, пре уједињења, на себе преузела. Видели смо колико су Немци славили када су срушили зид и постигли национално уједињење. Не верујем да се славило само због пада комунизма. Зато је, благо речено, чудно када се овде објашњава да је национална идеја превазиђена и да би Србија требало да заборави на Србе који су остали са оне стране новоподигнутих, балканских зидова.

Које су најзначајније промене које су се као последица рушења зида догодиле на глобалном нивоу?

Сматра се да је 20. век почео Првим светским ратом и да се окончао падом Берлинског зида. Интелектуална атмосфера и културна клима после 1989. сасвим су се промениле и сви смо осетили да улазимо у ново доба. Започело је слободно кретање људи и идеја из Источне Европе ка Западу и обратно, и то у размерама које су европској култури дале сасвим нов културни квалитет.

Са друге стране, рушење Совјетског Савеза довело је до нестанка равнотеже снага, а она је главни гарант мира, како то тврде неки, најчешће англосаксонски истраживачи историје и теорије међународних односа. Ти писци верују да мир не чувају лепе речи и хумани идеали, него равнотежа моћи великих сила. Међусобни страх зауздава их да не зарате. Са повлачењем СССР-а, у Источној и Југоисточној Европи, у Закавказју, Средњој Азији и на Далеком истоку настао је празан простор, специфичан вакуум моћи, у који су, по природи ствари, ушле САД. Оно што се нама догодило само је мали део те приче. И епохе равнотеже страха су опасне, али су горе оне у којима се моћ само једне силе неконтролисано шири. Такво је, рецимо, било доба Луја XIV или Наполеона. У источноевропским оквирима, у тај вакуум моћи ушла је нарочито Немачка, наравно не војним, него дипломатским, економским средствима. Ако су САД суперсила, она је, несумњиво, регионална велика сила. Започела је чак и декомпозиција европских граница, па су се, уз СССР, распале и Југославија и Чехословачка. Тиме су поништене неке од најважнијих последица Првог светског рата. Тренд успостављања равнотеже одговорности за Први светски рат уочљив је, уосталом, у целој Западној Европи. Из перспективе Пољака, Чеха, Срба, Румуна, који су се тада изборили за своје државе или за национално уједињење, ствари не изгледају тако. Уосталом, не би требало заборавити да је, нарочито после пада царске Русије, Први светски рат био сукоб демократских, либералних земаља са ауторитарним, конзервативним царевинама. Идеје Томажа Гарига Масарика и данас су актуелне.

Како се Немачка мења после пада Берлинског зида?

Без обзира на проблеме незапослености и несналажења у Источној Немачкој, уједињена Немачка је земља оптимизма, привредна и политичка сила у успону. То лако осети путник из наших крајева, где влада сасвим другачија атмосфера. Берлин је велико градилиште. Немци су свесни свог драгоценог културног наслеђа и својих огромних ресурса, али због доброг васпитања, поучени историјом, не говоре много о томе.

Боравили сте у Берлину недавно, какве утиске носите?

Најпријатнији су они делови источног Берлина у којима сада живи млада, интернационална, боемска популација, пуни кафеа, галерија и књижара. Подсећају на Амстердам, Нотинг хил у Лондону, Гренич Вилиџ у Њујорку. А онда шетате даље, видите најновије споменике и музејске поставке, Холокауст меморијал или Немачки историјски музеј и осетите претешки терет историје. За једног историчара, шетња Берлином заиста је несвакидашње искуство.