Lenjinu su najpre odrubili glavu

Možda sam pomislio da je lakše ne brojati godine, možda to nije ni bila namera, možda me je probudilo brojanje drugih oko mene, možda njihova lica broje umesto njih, možda,ali sasvim ne sigurno, sve se kreće svojim sigurnim vremenskim tokom večne prolaznosti života, vremena, događaja i slučaja na koje ne možemo uticati.

I da li je i to sigurno – da ne možemo uticati?

Danas sam ponad grada Valjeva u selu Strmna Gora, osami po kilometara od centra grada u kome većina žitelja i ne zna za postojanje vremenske mašine koja vas na takvoj razdaljini uvodi u vreme od pre šezdesetak godina, načinom života, miljeom pejsaža, mirisima neobranog voća – jabuka, krušaka, sena u vlažnim ambarima, srpskom tarabom od prepletenog pruća, odsustvom televizijskih antena, o satelitskim da i ne govorimo...

Danas na vreme od pre šezdesetak i više godina gledam kao na daleko vreme tuđih života,a na ono od pre „samo dvadesetak“ kao na vreme – tu negde od juče, vreme koje nam se neslućeno blisko dešavalo, vreme skore nam mladosti, lude muzike Ekatarine, Orgazma, Idola, kada smo sanjali Magi i zavideli Šerbedžiji na scenama sa Sonjom Savić u „Uni“, vreme nedovršenih ljubavi, vreme koga se blisko sećamo i koje nam se, avaj, ne može vratiti mada sve to izgleda tako lako, a ipak nedokučivo.

E upravo u tom vremenu koga se lako sećamo, a koje je uokvireno paklom skorašnjeg,a sada već tako davnog,potonjeg rata na Balkanu, smeštam se u događaj koji je za naših života promenio izgled i misao planete na kojoj živimo – pad Berlinskog zida.

Beogradsko jesenje popodne jednog petka poremetio je zvuk telefona koji je zazvonio svojim reskim zvonom biran iz severne daljine,već zvanično ujedinjene,a ipak podeljene,Nemačke. Dušan Makavejev, i sam ljudsko iznenađenje, dodatno me iznenadio svojim pozivom da već u ponedeljak započnemo snimanje filma koji je kratkeigrano-dokumentarne sadržine,a posvećen rušenju najvećeg postojećeg spomenika na svetu Vladimiru Iljiču – Lenjinu. Krčao je Makov glas sa druge strane žice, o nužnosti snimanja trenutka u kome se taj visoki monument lomi pod čizmom nužnih demokratskih promena što ih je pokrenuo jedan čovek sa belegom istopljenog sladoleda od čokolade na glavi i vreme koje je neminovno nosilo novi duh progresa u svetu i kršenja svih natrulih dogmi kojima je Istok gotovo više od četiri i po decenije bio gušen.

(/slika2)– Igraćeš sovjetskog vojnika koji ne želi da ide iz Berlina jer je više od pola života proveo u njemu, a koji istovremeno svojim nejakim telom štiti neumrlog gorostasa Vladimira Iljiča u obliku četrdesetak metara visokog spomenika – Ich bin ein Berliner!!! – citirao je moj Viktor Borisovič vizionara DžFK sa ramena gorostasnog betonskog Lenjina već u ponedeljak u podne, negde u centru još uvek Istočnog Berlina te godine kada su Vukovarom grmeli topovi, ljudi ako su „sretni“ živi, izlazili iz zemunica, ili ostajali zauvek sagoreni u njima. Mediji su prenosili užasne slike mog rata koji nisam vodio, govorilo se da tamo više nema naših, a njihovi su govorili da nema njihovih – počistili smo se međusobno sa bolom, vatrom i iščeznutom pameću.

A u Berlinu tada više nije bilo Rusa, ni sovjetskih vojnika koji su izgubili svoj dugogodišnji dom, svoja bleda bubuljičava lica i svoje čežnjutljivepoglede na istok svojih roditeljskih domova u koje su ih napokon poslali. Bio je sam, Viktor Borisovič, Makov izum, koji sam ja nosio, u sovjetskoj uniformi za tridesetak maraka kupljenoj na buvljaku pred Branderburškom kapijom, sam na ramenu velikog ideologa čija se ideologija gasila sa progresom želje za ujedinjenjem i veseljem naroda koji se spaja u jedno, ozarenih lica i suznih očiju na jednoj strani sveta, a istovremeno se ta ista ideologija gasila na mom Balkanu suznih očiju patnje, muke i razaranja u paklenoj želji moćnika i njihovih malih nesretnih ljudskih instrumenata, da se nepovratno rastavimo.

Berlin je mirisao na kolače koji dolaze iz izloga čuvene KaDeWe na početku Kudama i prolaze uskim koridorima kroz tada tek tri prolaza na još ne razrušenom zidu ideološke i interesne podeljenosti jednog naroda i različitih sistema. Berlin je mirisao na osmeh i nedosegnutu otmenost Fasanerstrasse, ali ipak na dolazeću budućnost.

Balkan je mirisao na sagorelu krv, pepeo kosti, iskopane jame tragičnih uspomena, pakao koji nam se generacijski sprema.

Viktor Borisovič kao u prvom igranom reality show dugometražnom filmu putovao je na svom biciklu ukrašenom sovjetskom zastavom širokim bulevarima grada koji je smatrao svojim izazivajući znatiželju ohrabrenih turista, turskih stanovnika na Oranienstrasse, konceptualnih umetnika iz Tahellesa, lokalnih nostalgičara koji još uvek nisu zamenili stare u nove marke bogate države koja ih preuzima. Za tih mesec dana boravka u Berlinu nisam imao priliku da gradom prošetam svojim imenom, Mak i ja bismo jutrom sa ekipom krenuli put svojih nedefinisanih objekata za snimanje, svraćali do „našeg“ Lenjina kome su prvo odrubili glavu, pa jedno rame, ruku, pa nogu, dok su lokalni prolaznici i retki demonstranti bolno pratili rastanak sa bednom a sigurnom prošlošću u susret boljoj i nesigurnoj budućnosti.

A tamo gde nije bio dom Viktora Borisoviča, tamo gde je bio moj dom, nestajao je trag razuma i budućnost se nije videla kroz dim sagorelog baruta, suze unesrećenog naroda i muk razuma onih što bi da dignu svoj glas.

Berlin je živeo početkom devedesetih u optimističnoj skepsi za novim, Beograd u zloslutnoj nadi da će sve ipak brzo proći bezbolno, zloslutnoj jer tako nije bilo i jer smo svi dno videli mnogo pre no što smo udarili o njega.

Tek godinu dana kasnije na kišnom i glamuroznom Berlinskom festivalu, još uvek održavanom u bioskopu koji je krajem tridesetih posećivao i sam Adolf –  Zoo-Palast, na zatvaranju, pred prepunim gledalištem mirišljavih dama i upeglanih plastrona pod smokinzima, poklonili smo se Mak i ja, nagradi kritike FIPRESCI za najbolji film koji smo stvarali na tom istom mestu sa željom da ovekovečimo nesretnu,a duhovitu ljudsku sudbinu jednostavnog čoveka u uniformi, čije zanimanje nije bilo rat, već život.

Tu u Berlinu „Gorila se kupa u podne“.

A nad Balkanom je nepomično stajao gusti crni dim...

Košava je dunula tek skoro deceniju kasnije.