Лењину су најпре одрубили главу

Можда сам помислио да је лакше не бројати године, можда то није ни била намера, можда ме је пробудило бројање других око мене, можда њихова лица броје уместо њих, можда,али сасвим не сигурно, све се креће својим сигурним временским током вечне пролазности живота, времена, догађаја и случаја на које не можемо утицати.

И да ли је и то сигурно – да не можемо утицати?

Данас сам понад града Ваљева у селу Стрмна Гора, осами по километара од центра града у коме већина житеља и не зна за постојање временске машине која вас на таквој раздаљини уводи у време од пре шездесетак година, начином живота, миљеом пејсажа, мирисима необраног воћа – јабука, крушака, сена у влажним амбарима, српском тарабом од преплетеног прућа, одсуством телевизијских антена, о сателитским да и не говоримо...

Данас на време од пре шездесетак и више година гледам као на далеко време туђих живота,а на оно од пре „само двадесетак“ као на време – ту негде од јуче, време које нам се неслућено блиско дешавало, време скоре нам младости, луде музике Екатарине, Оргазма, Идола, када смо сањали Маги и завидели Шербеџији на сценама са Соњом Савић у „Уни“, време недовршених љубави, време кога се блиско сећамо и које нам се, авај, не може вратити мада све то изгледа тако лако, а ипак недокучиво.

Е управо у том времену кога се лако сећамо, а које је уоквирено паклом скорашњег,а сада већ тако давног,потоњег рата на Балкану, смештам се у догађај који је за наших живота променио изглед и мисао планете на којој живимо – пад Берлинског зида.

Београдско јесење поподне једног петка пореметио је звук телефона који је зазвонио својим реским звоном биран из северне даљине,већ званично уједињене,а ипак подељене,Немачке. Душан Макавејев, и сам људско изненађење, додатно ме изненадио својим позивом да већ у понедељак започнемо снимање филма који је краткеиграно-документарне садржине,а посвећен рушењу највећег постојећег споменика на свету Владимиру Иљичу – Лењину. Крчао је Маков глас са друге стране жице, о нужности снимања тренутка у коме се тај високи монумент ломи под чизмом нужних демократских промена што их је покренуо један човек са белегом истопљеног сладоледа од чоколаде на глави и време које је неминовно носило нови дух прогреса у свету и кршења свих натрулих догми којима је Исток готово више од четири и по деценије био гушен.

(/slika2)– Играћеш совјетског војника који не жели да иде из Берлина јер је више од пола живота провео у њему, а који истовремено својим нејаким телом штити неумрлог горостаса Владимира Иљича у облику четрдесетак метара високог споменика – Ich bin ein Berliner!!! – цитирао је мој Виктор Борисович визионара ЏФК са рамена горостасног бетонског Лењина већ у понедељак у подне, негде у центру још увек Источног Берлина те године када су Вуковаром грмели топови, људи ако су „сретни“ живи, излазили из земуница, или остајали заувек сагорени у њима. Медији су преносили ужасне слике мог рата који нисам водио, говорило се да тамо више нема наших, а њихови су говорили да нема њихових – почистили смо се међусобно са болом, ватром и ишчезнутом памећу.

А у Берлину тада више није било Руса, ни совјетских војника који су изгубили свој дугогодишњи дом, своја бледа бубуљичава лица и своје чежњутљивепогледе на исток својих родитељских домова у које су их напокон послали. Био је сам, Виктор Борисович, Маков изум, који сам ја носио, у совјетској униформи за тридесетак марака купљеној на бувљаку пред Брандербуршком капијом, сам на рамену великог идеолога чија се идеологија гасила са прогресом жеље за уједињењем и весељем народа који се спаја у једно, озарених лица и сузних очију на једној страни света, а истовремено се та иста идеологија гасила на мом Балкану сузних очију патње, муке и разарања у пакленој жељи моћника и њихових малих несретних људских инструмената, да се неповратно раставимо.

Берлин је мирисао на колаче који долазе из излога чувене KaDeWe на почетку Кудама и пролазе уским коридорима кроз тада тек три пролаза на још не разрушеном зиду идeолошке и интересне подељености једног народа и различитих система. Берлин је мирисао на осмех и недосегнуту отменост Fasanerstrasse, али ипак на долазећу будућност.

Балкан је мирисао на сагорелу крв, пепео кости, ископане јаме трагичних успомена, пакао који нам се генерацијски спрема.

Виктор Борисович као у првом играном reality show дугометражном филму путовао је на свом бициклу украшеном совјетском заставом широким булеварима града који је сматрао својим изазивајући знатижељу охрабрених туриста, турских становника на Oranienstrasse, концептуалних уметника из Tahellesa, локалних носталгичара који још увек нису заменили старе у нове марке богате државе која их преузима. За тих месец дана боравка у Берлину нисам имао прилику да градом прошетам својим именом, Мак и ја бисмо јутром са екипом кренули пут својих недефинисаних објеката за снимање, свраћали до „нашег“ Лењина коме су прво одрубили главу, па једно раме, руку, па ногу, док су локални пролазници и ретки демонстранти болно пратили растанак са бедном а сигурном прошлошћу у сусрет бољој и несигурној будућности.

А тамо где није био дом Виктора Борисовича, тамо где је био мој дом, нестајао је траг разума и будућност се није видела кроз дим сагорелог барута, сузе унесрећеног народа и мук разума оних што би да дигну свој глас.

Берлин је живео почетком деведесетих у оптимистичној скепси за новим, Београд у злослутној нади да ће све ипак брзо проћи безболно, злослутној јер тако није било и јер смо сви дно видели много пре но што смо ударили о њега.

Тек годину дана касније на кишном и гламурозном Берлинском фестивалу, још увек одржаваном у биоскопу који је крајем тридесетих посећивао и сам Адолф –  Зоо-Паласт, на затварању, пред препуним гледалиштем миришљавих дама и упегланих пластрона под смокинзима, поклонили смо се Мак и ја, награди критике ФИПРЕСЦИ за најбољи филм који смо стварали на том истом месту са жељом да овековечимо несретну,а духовиту људску судбину једноставног човека у униформи, чије занимање није било рат, већ живот.

Ту у Берлину „Горила се купа у подне“.

А над Балканом је непомично стајао густи црни дим...

Кошава је дунула тек скоро деценију касније.