U mislima sam već u Nišu

Rođen je 11.aprila 1984.na Ginekološko-akušerskoj klinici u Nišu. U to vreme otac Branko bio je golman u niškom rukometnom prvoligašu Železničaru, a majka Radmila na završnoj godini studija na Medicinskom fakultetu. S jeseni iste godine Branko je otišao u rukometnu „pečalbu” – u Robreso iz Strazbura, ekipu francuskog prvoligaša, a supruga i sinčić ostali su u Nišu. Od tada je prošlo 25 godina, a taj mališan, Nikola Karabatić, danas je jedan od najboljih rukometaša na svetu. Već nekoliko godina je u samom vrhu svetskog rukometa i ni jedno značajno takmičenje u klupskom i reprezentativnom rukometu ne prođe a da se ne okiti najsvetlijim odličjem i najvećim priznanjima.

U gradu kraj Nišave je živeo bezmalo tri godine. Na niškom asfaltu i parkovima je prohodao, izgovorio prve reči, počeo da priča...

– Čuvale su me najviše baka Veroslava, mamina majka, teta Olja i teča Todi, jer je majka stalno učila i polagala ispite. Odrastao sam sa sestrom od tetke, godinu i po dana starijom Miljanom. Zajedno smo rasli, zajedno su nas čuvali. Mama je diplomirala na Medicinskom fakultetu krajem 1985, a onda je godinu dana provela na stažiranju. Tek kada je završila staž i nas dvoje smo se pridružili tati u Strazburu. Otac je u Robersou nekoliko godina kasnije završio igračku karijeru i počeo da se bavi trenerskim poslom. Sada je pored ostalog i trener golmana u Monpeljeu, a majka je lekar. Doskora je radila u Gerontološkom centru u Frontinjanu, tridesetak kilometara od Monpeljea, a sada, kada sam se ja vratio iz Kila i Nemačke, a i mlađi brat Luka izborio mesto u prvoj ekipi Monpeljea, više ne radi i kompletno je posvećena nama i tati.

(/slika2)Koliko se sećate Niša iz ranijih vremena?

Ne pamtim baš mnogo dane detinjstva, ali veoma dobro ga se sećam iz kasnijih vremena, jer smo stalno dolazili i u Niš i u Aleksinac, odakle mi je majka i gde je do pre nekoliko godina živela baka. Mama i ja, a kasnije i brat Luka, koji je rođen u Strazburu 19. aprila 1988, za razliku od tate, koji je imao velike obaveze, provodili smo dosta vremena u Jugoslaviji. Po nekoliko nedelja godišnje boravili smo u Nišu i Aleksincu, a isto toliko i u Vrsinama i Trogiru, u Dalmaciji – u Hrvatskoj, odakle mi je otac. Nažalost, tatini roditelji, moji baka Mila i deka Nikola, po kome sam dobio ime, više nisu živi. Pre četiri godine umrla je i tatina rođena sestra Anka. Od nje imam dve sestre – Sanju i Marinu, u Poljicama je i njihov otac, teča Slavko. Zimus kada sam igrao u Splitu, na Svetskom prvenstvu, video sam se i sa njima.

Koja Vam je slika o Nišu ostala najviše u sećanju?

Dva detalja iz prošlosti stalno nosim u podsvesti. Prvi je jedan park i pored njega reka Nišava, u koju sam kao mali bacao kamenčiće. Drugi je vezan za dva događaja 2001. u jednom danu: najpre sam prvi put, ušao u dvoranu „Čair”, gde je moj otac branio boje Železničara. Imao sam 17 godina i trenirao sam sa rukometašima Železničara. Posle toga smo otišli sa tečom na večeru. Mislim da bih i sada znao sam da nađem taj restoran u srpskom nacionalnom stilu, u centru je Niša. Zapamtio sam da su mog oca prepoznali konobari i pozvali ga po imenu po kojem su ga zvali: „Dida, uzviknuo je jedan, može porcija teleće glave?” A moj otac je odgovorio: „Naravno, ali i pasulj na tavče, kao salata...”. (prim.aut. Branka Karabatića su zato što je iz Dalmacije u Nišu zvali Dida, jer je stalno pričao o svom dedi, a imao je nadimak i Pop, zbog velike brade koju je, dok je bio u Nišu nosio). I ta niška hrana, taj roštilj... To je nešto što nigde na planeti nema. Moj otac koristi svaku priliku kada se okupimo da raspali... A praznik je kada nam u goste dođu Nišlije, sa kojima se viđamo i po dva puta godišnje i donesu meso za ćevape i pljeskavice i ono, kako se zove... Za vešalicu i ražnjić… Roštilj je nezaobilazan. I, da ne zaboravim, jedva čekam da opet probam tetinu pitu, ili kako je vi zovete gibanicu. Znate, otkriću vam tajnu: kad god teta i teča dođu kod nas u Francusku sa njima stigne i jedno dvadesetak pakovanja kore za pitu i desetak kilograma srpskog sira. Pitu Luka i ja možemo da jedemo i pet puta dnevno. I ono drugo, isto od testa... U Francuskoj je to kroasan? Da, setio sam se, kiflice...

Dolazite u Niš posle punih osam godina, ali kao reprezentativac Francuske, najbolji rukometaš na svetu? Kako se osećate?

Ja sam, priznaću vam, u mislima već u Nišu... Jedva čekam da vidim baku, koja me je čuvala, ostale rođake i sestre Milicu i Miljanu. Još pre mesec i po dana kada je potvrđeno da ćemo igrati prijateljsku utakmicu sa Srbijom, a nije se znalo gde, zaželeo sam da to bude Niš. Čak sam bio planirao da ako se utakmica igra u Beogradu, obavezno dođem bar dan-dva ranije i skoknem do Niša.

Koliko poznajete srpski rukomet?

Moglo bi se reći dosta dobro. Znam da je reprezentacija Srbije uvek imala izvanredne igrače, da je nekada slovila za jednu od najboljih na svetu i Evropi. Poznajem, najviše preko susreta u Ligi šampiona Evrope mnoge srpske reprezentativce pojedinačno, srećemo se, porazgovaramo. A zajedno sam u Monpeljeu sa Mladenom Bojinovićem Dugim i Nebojšom Stojinovićem, iz Šapca, koji je jedan od golmana prvaka Francuske. Družimo se i van sporta i treninga, stalno smo zajedno i veoma često u hali Monpeljea može se čuti kako razgovaramo na srpskom. Posebno kada treba da se opsuje... Inače, veliki sam prijatelj i s rukometnim sudijama iz Srbije Višekrunom i Stanojevićem, sa svim članovima prave i velike sportske i rukometne familije Golić iz Banjaluke... Sa svim igračima iz Srbije, a ima ih i u Francuskoj i mnoge koji su u Nemačkoj, gde sam bio do letos, u veoma sam dobrim odnosima. Nadam se da će Srbija na sledećem Evropskom prvenstvu igrati značajnu ulogu s obzirom na to da ima odlične pojedince i trenere. To ne kažem iz pristojnosti, zaista verujem da se vraća u vrh evropskog i svetskog rukometa.

Dobro govorite maternji jezik?

Ispraviću vas – dobro govorim srpsko-hrvatski jezik. I podjednako volim i Srbiju i Hrvatsku, odakle su moji roditelji. Što se tiče pravilnog govora tu me je mlađi brat Luka u svemu nadmašio. On je u srednjoj školi toliko radio na usavršavanju srpsko-hrvatskog jezika da je i gramatiku u celosti savladao. Perfektno govori. Meni malo problem predstavlja ćirilica, ali Luka je i na tom planu šampion.

Koji još jezik osim srpsko-hrvatskog i francuskog znate?

Naučio sam odlično engleski i nemački, dosta dobro sam savladao i španski, a snalazim se veoma dobro i na italijanskom. Jezici mi zaista idu od ruke...

U sportu ste dostigli najviše domete, da li još nešto usput radite?

Upravo da bih dokazao da poštujem i volim i Srbiju i Hrvatsku inicirao sam i već pokrenuo u Francuskoj proizvodnju muške i ženske galanterije donjeg veša. Svaki komad modne kolekcije koja je dobila ime „Superston” ima srpske i hrvatske oznake, poput zastava i sličnih detalja. Na ovo sam se odlučio jer mi je nekoliko puta do sada ozbiljno nuđeno da se osim rukometom bavim i manekenstvom. Planiram pored toga da zajedno sa ocem u Francuskoj i tečom u Nišu pokušamo možda posao i sa dve vinarije – jednom u Monpeljeu, gde ćemo prezentovati vina iz Srbije, a jedne u Nišu, gde ćemo ponuditi kvalitetna francuska vina. Videćemo, ima vremena, sada sam ipak posvećen rukometu.

U Vašu i čast reprezentacije Francuske, svetskog prvaka i olimpijskog pobednika, u sredu uveče se priprema spektakl u Nišu. Koliko Vam to znači?

Godi svako priznanje, a za mene će igranje u Nišu biti posebna čast i obaveza. Jedva čekam da zaigram u „Čairu”. Otac i Dugi Bojinović su mi pričali da je hala „Čair” pravi hram rukometa, da nema slobodnog mesta na tribinama i da je atmosfera prava južnoamerička. Znam da je susret između reprezentacija Srbije i Francuske u Nišu i deo proslave Rukometnog saveza Srbije, ali i početak priprema obe reprezentacije za naredne Evropsko prvenstvo.

Planovi, obaveze...?

Posle odmeravanja snaga sa Srbijom odmah imamo još dve teške provere za Evropski šampionat, sa Španijom. Uz sve to tu su i obaveze u nacionalnom prvenstvu Francuske, Liga šampiona... Stalna putovanja, i velike obaveze... – kaže na kraju Nikola Karabatić koji će s Francuskom u Austriji početkom naredne godine pokušati da objedini tri krune – olimpijsku, svetsku i evropsku, što do sada nije pošlo za rukom nijednoj reprezentaciji.

Toma Todorović – Novo Bojičić

-----------------------------------------------------------

Dvorana u Frontinjanu po njegovom imenu

Nikola Karabatić je rukomet počeo da trenira s osam godina u Kolmaru. Dve godine kasnije prešao je u Frontinjan u kojem je ostao sve do 2000. Koliki je trag ostavio u ovom klubu, u mestu udaljenom 30-tak kilometara od Monpeljea, najbolje pokazuje to što novoizgrađena dvorana nosi njegovo ime. Logično je da je na prošlogodišnjem otvaranju dvorane Nikola bio specijalan gost, koji je u znak zahvalnosti ceo klub od 50-tak članova ugostio u Kilu.

-----------------------------------------------------------

Mama i tata će biti u „Čairu”

Kada su saznali da će se meč Srbija – Francuska igrati u Nišu Karabatići su odlučili da svi dođu u Srbiju. „Ja ću biti s reprezentacijom, a mama i tata kod rođaka. Nažalost, Luka je zbog rukometnih obaveza u Monpeljeu morao da ostane”.

-----------------------------------------------------------

Luka je kasno počeo, ali...

Nikolin mlađi rat Luka deset godina je igrao tenis, a onda je samo jedne večeri zatražio od tate da ga odvede na trening rukometaša Monpeljea. „Počeo je praktično sa 19 godina, ali, evo već posle dve godine provedene u omladinskom pogonu i razvojnom centru izborio je mesto prvotimca. Letos je potpisao i prvi profesionalni ugovor. Odličan je u odbrani, biće još bolji i u napadu. Visok je 203 centimetara i, što je poseban kuriozitet, u napadu igra na mestu pivota. Iako je kasno počeo biće dobar rukometaš”, hvali brata Nikola.

-----------------------------------------------------------

Tata vodi sve poslove

„Imam, što se na zapadu Evrope razumeva kao normalno, menadžera koji brine o mnogo čemu. Ipak, tata Branko najviše vodi računa o meni i bratu. On vodi sve poslove. Ništa do sada, a verujem da će tako biti i nadalje, ni Luka ni ja ne preduzimamo bez dogovora sa roditeljima. I kada je sport, i kada su sve ostale i najprivatnije stvari u pitanju”.

-----------------------------------------------------------

Novac u drugom planu

„U rukometu se ne zarađuje baš kao u fudbalu, ili nekim drugim plaćenijim sportovima. Ipak, dosta sam postigao i na tom materijalno-finansijskom planu. Tata i mama imaju svoju kuću na obodu Monpeljea, u Vik de Gardiolu. Ja sada, posle povratka iz Kila imam svoju vilu u Monpeljeu od nekoliko stotina kvadrata, sa svim sadržajima i na parceli od dvadesetak ari. U njoj smo Luka i ja sami. Od ranijeg igranja u Francuskoj kupio sam stan u centru Monpeljea. I, zaista, dobro sam plaćen, mada o novcu najmanje razmišljam”.

-----------------------------------------------------------

Hobi: muzika, knjiga i moderna garderoba

„Stalno slušam muziku, koristim dosta vremena za čitanje i učenje jezika, a volim da prošetam prodavnicama i trgovačkim centrima i da kupim lep komad garderobe, da se moderno obučem. Naravno, društvo devojaka mi najviše prija, a za to treba biti elegantan...”