У мислима сам већ у Нишу

Рођен је 11.априла 1984.на Гинеколошко-акушерској клиници у Нишу. У то време отац Бранко био је голман у нишком рукометном прволигашу Железничару, а мајка Радмила на завршној години студија на Медицинском факултету. С јесени исте године Бранко је отишао у рукометну „печалбу” – у Робресо из Стразбура, екипу француског прволигаша, а супруга и синчић остали су у Нишу. Од тада је прошло 25 година, а тај малишан, Никола Карабатић, данас је један од најбољих рукометаша на свету. Већ неколико година је у самом врху светског рукомета и ни једно значајно такмичење у клупском и репрезентативном рукомету не прође а да се не окити најсветлијим одличјем и највећим признањима.

У граду крај Нишаве је живео безмало три године. На нишком асфалту и парковима је проходао, изговорио прве речи, почео да прича...

– Чувале су ме највише бака Верослава, мамина мајка, тета Оља и теча Тоди, јер је мајка стално учила и полагала испите. Одрастао сам са сестром од тетке, годину и по дана старијом Миљаном. Заједно смо расли, заједно су нас чували. Мама је дипломирала на Медицинском факултету крајем 1985, а онда је годину дана провела на стажирању. Тек када је завршила стаж и нас двоје смо се придружили тати у Стразбуру. Отац је у Роберсоу неколико година касније завршио играчку каријеру и почео да се бави тренерским послом. Сада је поред осталог и тренер голмана у Монпељеу, а мајка је лекар. Доскора је радила у Геронтолошком центру у Фронтињану, тридесетак километара од Монпељеа, а сада, када сам се ја вратио из Кила и Немачке, а и млађи брат Лука изборио место у првој екипи Монпељеа, више не ради и комплетно је посвећена нама и тати.

(/slika2)Колико се сећате Ниша из ранијих времена?

Не памтим баш много дане детињства, али веома добро га се сећам из каснијих времена, јер смо стално долазили и у Ниш и у Алексинац, одакле ми је мајка и где је до пре неколико година живела бака. Мама и ја, а касније и брат Лука, који је рођен у Стразбуру 19. априла 1988, за разлику од тате, који је имао велике обавезе, проводили смо доста времена у Југославији. По неколико недеља годишње боравили смо у Нишу и Алексинцу, а исто толико и у Врсинама и Трогиру, у Далмацији – у Хрватској, одакле ми је отац. Нажалост, татини родитељи, моји бака Мила и дека Никола, по коме сам добио име, више нису живи. Пре четири године умрла је и татина рођена сестра Анка. Од ње имам две сестре – Сању и Марину, у Пољицама је и њихов отац, теча Славко. Зимус када сам играо у Сплиту, на Светском првенству, видео сам се и са њима.

Која Вам је слика о Нишу остала највише у сећању?

Два детаља из прошлости стално носим у подсвести. Први је један парк и поред њега река Нишава, у коју сам као мали бацао каменчиће. Други је везан за два догађаја 2001. у једном дану: најпре сам први пут, ушао у дворану „Чаир”, где је мој отац бранио боје Железничара. Имао сам 17 година и тренирао сам са рукометашима Железничара. После тога смо отишли са течом на вечеру. Мислим да бих и сада знао сам да нађем тај ресторан у српском националном стилу, у центру је Ниша. Запамтио сам да су мог оца препознали конобари и позвали га по имену по којем су га звали: „Дида, узвикнуо је један, може порција телеће главе?” А мој отац је одговорио: „Наравно, али и пасуљ на тавче, као салата...”. (прим.аут. Бранка Карабатића су зато што је из Далмације у Нишу звали Дида, јер је стално причао о свом деди, а имао је надимак и Поп, због велике браде коју је, док је био у Нишу носио). И та нишка храна, тај роштиљ... То је нешто што нигде на планети нема. Мој отац користи сваку прилику када се окупимо да распали... А празник је када нам у госте дођу Нишлије, са којима се виђамо и по два пута годишње и донесу месо за ћевапе и пљескавице и оно, како се зове... За вешалицу и ражњић… Роштиљ је незаобилазан. И, да не заборавим, једва чекам да опет пробам тетину питу, или како је ви зовете гибаницу. Знате, открићу вам тајну: кад год тета и теча дођу код нас у Француску са њима стигне и једно двадесетак паковања коре за питу и десетак килограма српског сира. Питу Лука и ја можемо да једемо и пет пута дневно. И оно друго, исто од теста... У Француској је то кроасан? Да, сетио сам се, кифлице...

Долазите у Ниш после пуних осам година, али као репрезентативац Француске, најбољи рукометаш на свету? Како се осећате?

Ја сам, признаћу вам, у мислима већ у Нишу... Једва чекам да видим баку, која ме је чувала, остале рођаке и сестре Милицу и Миљану. Још пре месец и по дана када је потврђено да ћемо играти пријатељску утакмицу са Србијом, а није се знало где, зажелео сам да то буде Ниш. Чак сам био планирао да ако се утакмица игра у Београду, обавезно дођем бар дан-два раније и скокнем до Ниша.

Колико познајете српски рукомет?

Могло би се рећи доста добро. Знам да је репрезентација Србије увек имала изванредне играче, да је некада словила за једну од најбољих на свету и Европи. Познајем, највише преко сусрета у Лиги шампиона Европе многе српске репрезентативце појединачно, срећемо се, поразговарамо. А заједно сам у Монпељеу са Младеном Бојиновићем Дугим и Небојшом Стојиновићем, из Шапца, који је један од голмана првака Француске. Дружимо се и ван спорта и тренинга, стално смо заједно и веома често у хали Монпељеа може се чути како разговарамо на српском. Посебно када треба да се опсује... Иначе, велики сам пријатељ и с рукометним судијама из Србије Вишекруном и Станојевићем, са свим члановима праве и велике спортске и рукометне фамилије Голић из Бањалуке... Са свим играчима из Србије, а има их и у Француској и многе који су у Немачкој, где сам био до летос, у веома сам добрим односима. Надам се да ће Србија на следећем Европском првенству играти значајну улогу с обзиром на то да има одличне појединце и тренере. То не кажем из пристојности, заиста верујем да се враћа у врх европског и светског рукомета.

Добро говорите матерњи језик?

Исправићу вас – добро говорим српско-хрватски језик. И подједнако волим и Србију и Хрватску, одакле су моји родитељи. Што се тиче правилног говора ту ме је млађи брат Лука у свему надмашио. Он је у средњој школи толико радио на усавршавању српско-хрватског језика да је и граматику у целости савладао. Перфектно говори. Мени мало проблем представља ћирилица, али Лука је и на том плану шампион.

Који још језик осим српско-хрватског и француског знате?

Научио сам одлично енглески и немачки, доста добро сам савладао и шпански, а сналазим се веома добро и на италијанском. Језици ми заиста иду од руке...

У спорту сте достигли највише домете, да ли још нешто успут радите?

Управо да бих доказао да поштујем и волим и Србију и Хрватску иницирао сам и већ покренуо у Француској производњу мушке и женске галантерије доњег веша. Сваки комад модне колекције која је добила име „Суперстон” има српске и хрватске ознаке, попут застава и сличних детаља. На ово сам се одлучио јер ми је неколико пута до сада озбиљно нуђено да се осим рукометом бавим и манекенством. Планирам поред тога да заједно са оцем у Француској и течом у Нишу покушамо можда посао и са две винарије – једном у Монпељеу, где ћемо презентовати вина из Србије, а једне у Нишу, где ћемо понудити квалитетна француска вина. Видећемо, има времена, сада сам ипак посвећен рукомету.

У Вашу и част репрезентације Француске, светског првака и олимпијског победника, у среду увече се припрема спектакл у Нишу. Колико Вам то значи?

Годи свако признање, а за мене ће играње у Нишу бити посебна част и обавеза. Једва чекам да заиграм у „Чаиру”. Отац и Дуги Бојиновић су ми причали да је хала „Чаир” прави храм рукомета, да нема слободног места на трибинама и да је атмосфера права јужноамеричка. Знам да је сусрет између репрезентација Србије и Француске у Нишу и део прославе Рукометног савеза Србије, али и почетак припрема обе репрезентације за наредне Европско првенство.

Планови, обавезе...?

После одмеравања снага са Србијом одмах имамо још две тешке провере за Европски шампионат, са Шпанијом. Уз све то ту су и обавезе у националном првенству Француске, Лига шампиона... Стална путовања, и велике обавезе... – каже на крају Никола Карабатић који ће с Француском у Аустрији почетком наредне године покушати да обједини три круне – олимпијску, светску и европску, што до сада није пошло за руком ниједној репрезентацији.

Тома Тодоровић – Ново Бојичић

-----------------------------------------------------------

Дворана у Фронтињану по његовом имену

Никола Карабатић је рукомет почео да тренира с осам година у Колмару. Две године касније прешао је у Фронтињан у којем је остао све до 2000. Колики је траг оставио у овом клубу, у месту удаљеном 30-так километара од Монпељеа, најбоље показује то што новоизграђена дворана носи његово име. Логично је да је на прошлогодишњем отварању дворане Никола био специјалан гост, који је у знак захвалности цео клуб од 50-так чланова угостио у Килу.

-----------------------------------------------------------

Мама и тата ће бити у „Чаиру”

Када су сазнали да ће се меч Србија – Француска играти у Нишу Карабатићи су одлучили да сви дођу у Србију. „Ја ћу бити с репрезентацијом, а мама и тата код рођака. Нажалост, Лука је због рукометних обавеза у Монпељеу морао да остане”.

-----------------------------------------------------------

Лука је касно почео, али...

Николин млађи рат Лука десет година је играо тенис, а онда је само једне вечери затражио од тате да га одведе на тренинг рукометаша Монпељеа. „Почео је практично са 19 година, али, ево већ после две године проведене у омладинском погону и развојном центру изборио је место првотимца. Летос је потписао и први професионални уговор. Одличан је у одбрани, биће још бољи и у нападу. Висок је 203 центиметара и, што је посебан куриозитет, у нападу игра на месту пивота. Иако је касно почео биће добар рукометаш”, хвали брата Никола.

-----------------------------------------------------------

Тата води све послове

„Имам, што се на западу Европе разумева као нормално, менаџера који брине о много чему. Ипак, тата Бранко највише води рачуна о мени и брату. Он води све послове. Ништа до сада, а верујем да ће тако бити и надаље, ни Лука ни ја не предузимамо без договора са родитељима. И када је спорт, и када су све остале и најприватније ствари у питању”.

-----------------------------------------------------------

Новац у другом плану

„У рукомету се не зарађује баш као у фудбалу, или неким другим плаћенијим спортовима. Ипак, доста сам постигао и на том материјално-финансијском плану. Тата и мама имају своју кућу на ободу Монпељеа, у Вик де Гардиолу. Ја сада, после повратка из Кила имам своју вилу у Монпељеу од неколико стотина квадрата, са свим садржајима и на парцели од двадесетак ари. У њој смо Лука и ја сами. Од ранијег играња у Француској купио сам стан у центру Монпељеа. И, заиста, добро сам плаћен, мада о новцу најмање размишљам”.

-----------------------------------------------------------

Хоби: музика, књига и модерна гардероба

„Стално слушам музику, користим доста времена за читање и учење језика, а волим да прошетам продавницама и трговачким центрима и да купим леп комад гардеробе, да се модерно обучем. Наравно, друштво девојака ми највише прија, а за то треба бити елегантан...”