Kako evropeizirati Srbiju i srbizovati Evropu

Gost ovogodišnjeg Sajma knjiga Antonio Sesar Molina (1952) definiše sebe kao „pisca iz potaje”, budući da „oduzimajući sate snu” spaja stvaralaštvo sa upravljanjem kulturnim institucijama od izuzetnog nacionalnog značaja. Ovaj poznati španski intelektualac objavio je pedesetak knjiga proze, poezije, eseja, bio je novinar, generalni direktor Instituta Servantes i donedavno ministar za kulturu u Španiji. Ali, pre svega, oseća se pesnikom jer, kaže, „biti pesnik je način da se bude prisutan u svetu”. Ovoga puta dolazi u Beograd da se obrati čitaocima povodom prvog prevoda njegovog dela na srpski jezik, „Fuga o ljubavi”  u izdanju „Arhipelaga“ (u prevodu B. Isailović).

U romanu „Fuga o ljubavi” predeli stvarne geografije, mnoštva gradova, prepliću se sa predelima geografije srca glavnog junaka. Nerazlučivo. Šta je, zbilja, stvarnost i gde je naše pravo stanište?  

U pripovedanju se stvarnost i imaginacija prepliću i niko ne može tačno da odredi čega ima više, jer je sve deo celine. Isto se dešava i u mom slučaju; neke priče jasnije su povezane sa određenom geografijom i konkretnim trenutkom, dok je u drugima prisutnija imaginacija, ali zanimljivo je da se na kraju sve ispreplitalo. Upravo to sam i nastojao da učinim, ne zato što mi je to bila namera nego zato što je tako naviralo iz mene. Kada završi knjigu, autor više ne zna šta je stvarnost a šta pripovedanje. Nastala je jedna nova stvarnost, i to je ono što književnost stvara.

Roman ima potpuno razuđenu, lepršavu formu. On u sebi sadrži fragmentarnost priča, putopise, eseje, poetičnost. Da li zato što je potekao iz pera pesnika?

Ova knjiga je suštinski satkana od priča, ispričanih u proznoj formi, na drugačiji način u odnosu na poeziju. Jedno delo može da više teži ka čistoj prozi, esejistici ili pak poetskom, a može da bude i mešavina svega, i tada je bliže modernom duhu. Ja sam pokušao to da učinim stavljajući u svoje priče iskustvo mnogih proživljenih godina.

Danas se poezija, koja komunicira direktno sa našim srcem, malo čita. Da li je problem u našim srcima ili u poeziji?

Mislim da se događa isto ono o čemu smo već govorili. Čitaoci poezije su posebna vrsta ljudi, oni su malobrojni, ali odani; oni su veoma rafinirani i pripremljeni, sposobni za širok raspon osećanja. Zato ne smemo da ih vrednujemo po broju nego po tome što opstaju u vremenu i nisu se promenili. Jedino što se menja jesu okolnosti, ali poezija je sigurno književni rod koji najduže odoleva vremenu.

Da li su obimne knjige u modi, ili je budućnost književnosti kratka priča?

Na svu sreću ne postoji samo jedan tip čitaoca nego mnogo vrsta čitanja, što znači da ima mesta i za kratke priče kao i za velike romane. Ne živimo u 19. veku, naše svakodnevne navike su drugačije; ljudi danas imaju manje vremena, ali je istovremeno više čitalaca nego u to doba, pa se jedno kompenzuje drugim. Književnost je, a posebno prozno stvaralaštvo, preživela mnoge vekove i ne vidim da je pitanje obima dovodi u opasnost. Mene više zanima kakav je to novi materijal koji se može uneti u nju kao i nove priče koje se mogu ispričati.

Koliko je Vama poznata srpska književnost?

Da, poznata su mi dela najznačajnijih autora, koliko sam mogao da pročitam na jezicima koje znam. U mojoj najnovijoj, upravo objavljenoj, knjizi „Mesta na kojima se smiruje bol” jedan veoma dugačak deo posvećen je romanu o reci Drini. Sem toga, ja živim u Madridu veoma blizu zgrade u kojoj je, kao diplomata u Španiji pre Drugog svetskog rata, stanovao Ivo Andrić. On je jedan od mojih omiljenih pisaca i nadam se da ćemo jednog dana moći da čitamo celokupno njegovo delo na španskom jeziku.

Da li je upravo Ivo Andrić „pomogao” da se prvi Institut Servantes, na prostoru nekadašnje Jugoslavije, otvori baš u Beogradu u vreme dok ste Vi bili generalni direktor?

Svakako. On je veliki pisac i njegovo grandiozno delo bilo nam je inspiracija u trenutku kada se javila zamisao o velikom centru koji danas Institut Servantes ima u Beogradu.

U Srbiji se iz budžeta za kulturu izdvaja manje od jedan odsto. Koliko Španija izdvaja za kulturu i na šta se prvenstveno troše ta sredstva?

Mislim da je najvažnije ubediti odgovorne političare da je kultura ulaganje koje donosi bogatstvo, a ne trošak. Oni bi morali biti svesni da je novac uložen u kulturu podjednako isplativ kao novac koji se ulaže u bilo koju industriju.

Šta je Evropska unija u kulturnom pogledu? Kakva je kulturna politika Evropske unije, naročito prema takozvanim malim narodima?

Još treba puno da se radi na stvaranju kulturnog jedinstva, jer ono što je do sada učinjeno uglavnom je bilo političkog i ekonomskog karaktera. Ali Evropa neće biti Evropa dok se ne prouči iz ugla kulture. Evropa je mesto sa puno jezika i puno kultura koje mora i dalje da ostane takvo, i posle našeg boljeg upoznavanja i boljeg povezivanja. Ona je mesto gde bi naši studenti trebalo da provode deo vremena tokom studija, na različitim evropskim univerzitetima, uz znanje evropskih jezika, što je neizmerno važno. To je dug i složen put koji je lagano započet, ali koji će pre ili kasnije uroditi plodom. Sve zemlje koje su ušle u Evropsku zajednicu na dobitku su u pogledu poboljšanja demokratskog sistema, dobrosusedskih odnosa, ekonomskog položaja... One su na dobitku i treba sve učiniti da Evropa shvati da je Srbija mnogovekovna država sa bogatom kulturom i na izuzetno dobrom geografskom položaju, ali, naravno, da bi Evropa postala svesna značaja Srbije, i Srbija mora da pokaže svoju raskoš i objasni ko je, kao što je to učinila Španija u određenom trenutku objasnivši koliko smo doprineli stvaranju evropske svesti. Raditi na tome veoma je važno, Srbija treba da stvori novu sliku o sebi, pomoću svoje umetnosti, filma, muzike, arhitekture... pokazujući njihov suštinski značaj za uobličavanje Evrope.

Šta bi Srbija dobila, u pogledu kulture, ulaskom u Evropsku uniju? Da li će, govoreći Unamunovim jezikom, Srbija biti evropeizirana ili Evropa srbizovana?

Ja mislim da je važno da se istovremeno ostvaruju obe ideje: da se Srbija evropeizira i da se Evropa srbizuje.