Demosten za volanom

Uhvati li se za volan, moj tihi komšija Miloš kao da se spoji s natprirodnom silom. Ubaci ključ u bravu – ćuti. Startuje motor – ćuti. Obriše staklo – ćuti. A čim se primi za upravljač – eto preobražaja! Ćutolog postaje govornik: riznica znanja, običnim smrtnicima nedostupna, njemu navali na usta. Kuljaju skladne rečenice o poplavama u Indiji, borbi petlova na Karibima, operaciji na otvorenom srcu, transferu fudbalera, a tek politika... Ne znamšto se čovek muči kao taksista, a mogao je da otvori agenciju „Sveznanje”.

Dobri smo, inače. Nedeljom ponekad „bacimo” preferans. Jutros me je spazio u gomili da čekam bus i stao: – Upadaj, ja častim! Za poskupljenje od 7,5 odsto!

– Hvala, samo ako platim.

– Možemo li s vama „na deljaka”? – javiše se dve studentkinje.

– Ulazite... – čuje se iz kola.

– Ne bez mene! – poskoči i jedna dama iz gužve.

– Ledeno jutro... – rekoh, a on domaćinski „preuze reč”.

– Javili su da će danas biti hladno i suvo, s prosečnom temperaturom od minus pet u brdsko-planinskim predelima do 13 iznad nule u gradu. Na Jadranu – jugo, do 20 stepeni...

– Blago primorcima, mogu i u kratkim... – ote se devojci na zadnjem sedištu.

– Ma kakvim kratkim rukavima, gospođice! Podmukao je jugo. Davne 1978. služio sam vojsku kod Zadra...

Zastoj u Sinđelićevoj. Nikad da uđemo u Bulevar!

– ...brisalo je, brisalo, kosti nam se skočanjile...

– Ne vredi čekati. Zaustavite, molim – reče mlada saputnica. – Koliko sam dužna?

– Po sto dinara. Hvala... – pusti volan Miloš da spakuje pare i ućuta. Zaboravi i na vojsku i na Zadar i na duvanje.

– Meni stanite kod Pravnog – javi se preostala studentkinja i povuče ga za jezik.

– Eh, i ja sam studirao prava... Baš kad je umro Tito... – otpoče tiradu gledajući sliku svog idola okačenu o retrovizor.

Sirene sa svih strana. Krkljanac!

– ...ali nije to bila klasična diktatura, nego fina, u rukavicama. Matori je znao da vlada, uzimao je za sebe, a davao je i radnicima...

Ne mičem. Ne dišem.

– Šta ti je? Zub? – upita me.

– Upala facijalisa, od promaje... – zeznuh se. Kud pomenuh facijalis!

– Ne tako davne 1999, za vreme bombardovanja, mene udarila promaja u podrumu dok smo čekali „mirelu”. Nigde lekara, šta ću, kud ću, ja ti...

– Izašla bih ovde, izvol’te „teslu” – preseče ga buduća pravnica.

– Ne znam samo ko se setio da tog velikana stavi na novčanicu tako male vrednosti. Po delima, Nikola zaslužuje bar hiljadarku! Znate li vi, gospođice, da je on tvorac 250 patenata, a najznačajniji od njih je...

Zalupiše se vrata. Briga devojku za patent, kasni na predavanja.

– Kako Vi divno pričate, milina vas je slušati. Pravi ste besednik... čisti Demosten! – prozbori gospođa otpozadi.

– Demosten! Gde me nađoste! Kao i on, i sam sam u detinjstvu nepravilno izgovarao neke glasove i poremećaj pobedio voljom i vežbom...

Mislio sam da ću izdržati i stići bar do „Taša”. Trudio sam se, ali nisam uspeo. „Predrobio” je. Proključah: – Pusti volan!

– Šta ti je, komšo?

– Kažem, pusti volan!

Taksista pusti volan i ućuta. Lepe li tišine. Ali kola vrdnuše preko šina!

– Ehej, volan! – vrisnu dama.

Vozač cimnu upravljač i vrati auto u traku: – U ustima je držao kamenčiće i, šetajući obalom, vežbao govorništvo...

– Pusti volan! – urlam. Huuuj, tišina. Kad, odosmo u banderu! Škripe gume!

– Volaaan! – ciči dama.

– ...i tako je postao najveći govornik antičke Grčke. Međutim...

– E, ja međutim sad silazim, a ti drži volan koliko god hoćeš! – stavih stotku na poličicu.

Dok sam izlazio, čuo sam još: – A i glas Vam je tako baršunast, gospodine...

Miloš trepnu levim žmigavcem, mahnu mi ležerno i uključi se u saobraćaj: – Što se tiče glasa, draga moja gospođo, to je bariton, ali specifičan...

Darko Kalezić