Демостен за воланом

Ухвати ли се за волан, мој тихи комшија Милош као да се споји с натприродном силом. Убаци кључ у браву – ћути. Стартује мотор – ћути. Обрише стакло – ћути. А чим се прими за управљач – ето преображаја! Ћутолог постаје говорник: ризница знања, обичним смртницима недоступна, њему навали на уста. Куљају складне реченице о поплавама у Индији, борби петлова на Карибима, операцији на отвореном срцу, трансферу фудбалера, а тек политика... Не знамшто се човек мучи као таксиста, а могао је да отвори агенцију „Свезнање”.

Добри смо, иначе. Недељом понекад „бацимо” преферанс. Јутрос ме је спазио у гомили да чекам бус и стао: – Упадај, ја частим! За поскупљење од 7,5 одсто!

– Хвала, само ако платим.

– Можемо ли с вама „на дељака”? – јавише се две студенткиње.

– Улазите... – чује се из кола.

– Не без мене! – поскочи и једна дама из гужве.

– Ледено јутро... – рекох, а он домаћински „преузе реч”.

– Јавили су да ће данас бити хладно и суво, с просечном температуром од минус пет у брдско-планинским пределима до 13 изнад нуле у граду. На Јадрану – југо, до 20 степени...

– Благо приморцима, могу и у кратким... – оте се девојци на задњем седишту.

– Ма каквим кратким рукавима, госпођице! Подмукао је југо. Давне 1978. служио сам војску код Задра...

Застој у Синђелићевој. Никад да уђемо у Булевар!

– ...брисало је, брисало, кости нам се скочањиле...

– Не вреди чекати. Зауставите, молим – рече млада сапутница. – Колико сам дужна?

– По сто динара. Хвала... – пусти волан Милош да спакује паре и ућута. Заборави и на војску и на Задар и на дување.

– Мени станите код Правног – јави се преостала студенткиња и повуче га за језик.

– Ех, и ја сам студирао права... Баш кад је умро Тито... – отпоче тираду гледајући слику свог идола окачену о ретровизор.

Сирене са свих страна. Кркљанац!

– ...али није то била класична диктатура, него фина, у рукавицама. Матори је знао да влада, узимао је за себе, а давао је и радницима...

Не мичем. Не дишем.

– Шта ти је? Зуб? – упита ме.

– Упала фацијалиса, од промаје... – зезнух се. Куд поменух фацијалис!

– Не тако давне 1999, за време бомбардовања, мене ударила промаја у подруму док смо чекали „мирелу”. Нигде лекара, шта ћу, куд ћу, ја ти...

– Изашла бих овде, извол’те „теслу” – пресече га будућа правница.

– Не знам само ко се сетио да тог великана стави на новчаницу тако мале вредности. По делима, Никола заслужује бар хиљадарку! Знате ли ви, госпођице, да је он творац 250 патената, а најзначајнији од њих је...

Залупише се врата. Брига девојку за патент, касни на предавања.

– Како Ви дивно причате, милина вас је слушати. Прави сте беседник... чисти Демостен! – прозбори госпођа отпозади.

– Демостен! Где ме нађосте! Као и он, и сам сам у детињству неправилно изговарао неке гласове и поремећај победио вољом и вежбом...

Мислио сам да ћу издржати и стићи бар до „Таша”. Трудио сам се, али нисам успео. „Предробио” је. Прокључах: – Пусти волан!

– Шта ти је, комшо?

– Кажем, пусти волан!

Таксиста пусти волан и ућута. Лепе ли тишине. Али кола врднуше преко шина!

– Ехеј, волан! – врисну дама.

Возач цимну управљач и врати ауто у траку: – У устима је држао каменчиће и, шетајући обалом, вежбао говорништво...

– Пусти волан! – урлам. Хуууј, тишина. Кад, одосмо у бандеру! Шкрипе гуме!

– Волааан! – цичи дама.

– ...и тако је постао највећи говорник античке Грчке. Међутим...

– Е, ја међутим сад силазим, а ти држи волан колико год хоћеш! – ставих стотку на поличицу.

Док сам излазио, чуо сам још: – А и глас Вам је тако баршунаст, господине...

Милош трепну левим жмигавцем, махну ми лежерно и укључи се у саобраћај: – Што се тиче гласа, драга моја госпођо, то је баритон, али специфичан...

Дарко Калезић