Prestonički Monmartr ne gaji amatere

Igla za štrikanje, lak za kosu, četiri štipaljke, peškirić za ruke – deo su obavezne opreme mladih umetnika, osnovaca i srednjoškolaca u art studiju „Mali Monmartr”, što roditelje polaznika prvo zbuni, pa nasmeje. Neverica i poštovanje obuzmu one koji imaju imalo smisla za umetničke vrednosti kada se zagledaju u konačan ishod dečje vladavine nad bojama, četkicama, najrazličitijim materijalima.

– Kada prvi put kroče u atelje dečaci i devojčice gotovo istovetno zeleno boje travu, plavom označe nebo, žutom sunce u ćošku papira. Godinu dana kasnije njihovi radovi na istu temu nemaju sličnosti, a akademski slikari kažu da bi bez razmišljanja potpisali ta dela – otkriva Saveta Badanjac, osnivač „Malog Monmartra”.

Onda ne čudi što studio slovi za odskočnu dasku osnovcima na putu ka klupama srednjih umetničkih škola i što se diči sloganom „prolaznost iz prve” za buduće studente akademije. Dobro osmišljen program, prilagođen uzrastu, posvećenost i stručnost predavača ključ su uspeha prestoničkog Monmartra. U gotovo dve decenije postojanja pobrao je pregršt prestižnih priznanja na ovdašnjim i međunarodnim konkursima.

– Najvažnije je likovno opismeniti početnike i osloboditi ih šablona. Negujemo osobenost. Vremenom ispliva individualni rukopis. S vrata galerije je očigledno da li je autor postavke školovan ili ne. Mi ne gajimo amatere. Tehnikama ih zato podučavamo korak po korak. Najteža je tempera, ali nije presudno čime se radi nego šta, a nije lako oživeti prazan papir ili grumen gline – kaže Saveta.

Uloga talenta u postizanju uspeha skromnih je deset odsto, dodala je ona, i ne znači mnogo ako se ne razvija konstantnim radom. Od presudne važnosti su podsticaji i smernice predavača. Dešavalo se da su pojedine đake savetovali da naprave pauzu u radu ili da se oprobaju u sportu, muzici, nekoj drugoj aktivnosti.

Naklonjeni umetnosti, ne uživaju u predavanjima, a i najmlađi vole stručne izraze. Kolorit, kompozicija, težište, spektar, valer... brzo se ustale u njihovom rečniku. Tako odrasli slušajući decu kako analiziraju umetničko delo ostanu zapanjeni.

– Ne može da se slika i vaja, a da se ne znaju koreni ovih zanata – posebno ističe Saveta.

Pokušaj da se razgovorom školarcima dočara tradicija umetnosti, bio je osuđen na propast. Nezainteresovanost mladih za istoriju iskorenjena je tako što sada slikajući uče. Svake godine pod kožu im se uvuče i nadahne ih po jedna drevna civilizacija. Kina, Egipat, Mesopotamija, Grčka, Vizantija, Rim i srpska srednjevekovna umetnost čine krug koji se ponavlja. Raspiruje dečju znatiželju i produbljuje znanje o arhitekturi, vajarstvu, slikarstvu, legendama i mitovima i životu tih doba. Bar za toliko ovi školarci budu bogatiji od vršnjaka.

Dobrodošli su predškolci, osnovci i srednjoškolci do trećeg razreda.

– Četvrtake ne primamo jer za godinu dana nije moguće kvalitetno postići plan kojim garantujemo prolaz na akademiju. Starije inače primamo u posebnu klasu, mi kažemo hobista, koji slikaju iz ljubavi. A to dobro dođe kao terapija opuštanja – kaže Saveta.