Престонички Монмартр не гаји аматере

Игла за штрикање, лак за косу, четири штипаљке, пешкирић за руке – део су обавезне опреме младих уметника, основаца и средњошколаца у арт студију „Мали Монмартр”, што родитеље полазника прво збуни, па насмеје. Неверица и поштовање обузму оне који имају имало смисла за уметничке вредности када се загледају у коначан исход дечје владавине над бојама, четкицама, најразличитијим материјалима.

– Када први пут кроче у атеље дечаци и девојчице готово истоветно зелено боје траву, плавом означе небо, жутом сунце у ћошку папира. Годину дана касније њихови радови на исту тему немају сличности, а академски сликари кажу да би без размишљања потписали та дела – открива Савета Бадањац, оснивач „Малог Монмартра”.

Онда не чуди што студио слови за одскочну даску основцима на путу ка клупама средњих уметничких школа и што се дичи слоганом „пролазност из прве” за будуће студенте академије. Добро осмишљен програм, прилагођен узрасту, посвећеност и стручност предавача кључ су успеха престоничког Монмартра. У готово две деценије постојања побрао је прегршт престижних признања на овдашњим и међународним конкурсима.

– Најважније је ликовно описменити почетнике и ослободити их шаблона. Негујемо особеност. Временом исплива индивидуални рукопис. С врата галерије је очигледно да ли је аутор поставке школован или не. Ми не гајимо аматере. Техникама их зато подучавамо корак по корак. Најтежа је темпера, али није пресудно чиме се ради него шта, а није лако оживети празан папир или грумен глине – каже Савета.

Улога талента у постизању успеха скромних је десет одсто, додала је она, и не значи много ако се не развија константним радом. Од пресудне важности су подстицаји и смернице предавача. Дешавало се да су поједине ђаке саветовали да направе паузу у раду или да се опробају у спорту, музици, некој другој активности.

Наклоњени уметности, не уживају у предавањима, а и најмлађи воле стручне изразе. Колорит, композиција, тежиште, спектар, валер... брзо се устале у њиховом речнику. Тако одрасли слушајући децу како анализирају уметничко дело остану запањени.

– Не може да се слика и ваја, а да се не знају корени ових заната – посебно истиче Савета.

Покушај да се разговором школарцима дочара традиција уметности, био је осуђен на пропаст. Незаинтересованост младих за историју искорењена је тако што сада сликајући уче. Сваке године под кожу им се увуче и надахне их по једна древна цивилизација. Кина, Египат, Месопотамија, Грчка, Византија, Рим и српска средњевековна уметност чине круг који се понавља. Распирује дечју знатижељу и продубљује знање о архитектури, вајарству, сликарству, легендама и митовима и животу тих доба. Бар за толико ови школарци буду богатији од вршњака.

Добродошли су предшколци, основци и средњошколци до трећег разреда.

– Четвртаке не примамо јер за годину дана није могуће квалитетно постићи план којим гарантујемо пролаз на академију. Старије иначе примамо у посебну класу, ми кажемо хобиста, који сликају из љубави. А то добро дође као терапија опуштања – каже Савета.