Utočište pravih boema

Kada je davne 1984. godine u ondašnjem Bulevaru revolucije prema Zvezdari, nedaleko od buvlje pijace – popularnog Trga lopova – nikla kafana, niko nije slutio da će 25 godina kasnije „Tabor” prerasti u centar beogradske boemske mitologije. Za četvrt veka, tu su zanoćili pisci, pevači, glumci, umetnici, političari, državnici, ambasadori, sportisti... Jovan Mrđenović – gazda Joca – čovek koji je sa bratom Dušanom osnovao ovo sastajalište onih koji umeju da uživaju, ne može da nabroji sve uvažene zvanice koje je ugostio, dok nam pokazuje fotografije u jelovnicima i po zidovima „Tabora”, pretežno „tapetiranim” grafikama Mome Kapora.

– Ovde su sedeli Kasijus Klej, devet predsednika država, Karolos Papuljas, kao i njegov prethodnik Stefanopulos, ministri iz celog sveta... Poslednja dvojica ruskih ambasadora su se ručkom u „Taboru” oprostili od Beograda – ponosan je Mrđenović, ugostitelj koji je sklopio kumstvo sa više od 20 ljudi.

„Tabor”, o kome su pisane stotine novinskih članaka i čije je ime spomenuto u nekoliko knjiga, od prvog dana pratile su peripetije. Osamdesetih, Joca i Dušan su odolevali partijskim kadrovicima, koji su bili alergični na pomen privatnika. Održali su kafanu i devedesetih, u eri ratova, besparice i inflacije. Danas, „Tabor” se hrabro nosi sa izumiranjem boemskih stecišta. Zato, Joca svoje „životno delo” naziva mestom „burne biografije i lepe istorije”.

– „Tabor” je osnovan u doba kada su se privatne kafane mogle prebrojati na prste jedne ruke. Zemlja je bila u rasulu posle Brozove smrti, jer je svako gledao da uzme što veću vlast u svoje ruke i da preti. Svakodnevno je neko dolazio i govorio: „Znaš li ti ko sam ja, ima da ti zatvorim kafanu”. Protiv brata i mene, digli su se svi – od mesne zajednice, preko raznih dušebrižnika i doušnika, do partijskih članova. Smatrali su da ovde treba da bude servis za belu tehniku. Oni su tada tek uneli frižidere i zamrzivače u svoje domove, ubeđeni da, kada im „otkažu”, treba da ih uprte na leđa i nose u radnju – seća se Joca.

Gosti su ostali verni „Taboru”. Da bi im udovoljio, gazda Joca je devedesetih godina morao da se dovija na različite načine.

– Cene smo menjali sedam puta dnevno. U potrazi za namirnicama, kombijem sam išao po Srbiji. Kad na proplanku vidim june, raspitam se čije je, pa odem da pregovaram sa vlasnikom oko kupovine. Jednom sam na Ubu ugovorio otkup sa upravnikom klanice. Momak koga smo poslali da nađe june nije uspeo da dovede „robu”, a ja nisam znao šta da radim sa silnim novcem koji će sutra biti bezvredan. Onda mi klaničar reče: „Imam ja jednog komšiju koji može da ti proda dva placa”. Tako sam „na neviđeno” postao vlasnik dve parcele na Ubu sa kojima nisam radio ništa jer mi nikad nisu bile usput. Ali, morao sam da ih kupim da bih sačuvao vrednost svojih para – priseća se Mrđenović.

Zanimanje ugostitelja je, ocenjuje prekaljeni kafanski domaćin, iracionalno. Ima mnogo profitabilnijih i lakših poziva, ali ne krije da bi se opet bavio ovim poslom.

– Danas mnogi ulaze u ugostiteljstvo, verujući da će postati neka „elita”. Ma ovo je radničko zanimanje i mi pripadamo radničkoj klasi. Nema tu elitizma, jer nas najviše voli narod – kategoričan je Mrđenović.

Veruje da će se u budućnosti „Tabor” održati zahvaljujući novim, mladim ljudima koje regrutuje njegov sin Dušan, budući vlasnik. Gazda Joca – duhom mlad koliko i njegova kafana – naziva svoje nove goste „omladinom boljom nego što smo je zaslužili, lepih manira i kafanskog duha”.

– Nove generacije su samostalnije, hrabrije i brže u donošenju odluka nego što smo mi bili. U kafani će, kad su veseli, da se posvete novokomponovanoj muzici, ali su vrlo „bogobojažljivi” prema tradiciji i sa pažnjom će odslušati lepu starogradsku pesmu, priču ili dobar vic iz minulih dana – smatra Mrđenović.