Уточиште правих боема

Када је давне 1984. године у ондашњем Булевару револуције према Звездари, недалеко од бувље пијаце – популарног Трга лопова – никла кафана, нико није слутио да ће 25 година касније „Табор” прерасти у центар београдске боемске митологије. За четврт века, ту су заноћили писци, певачи, глумци, уметници, политичари, државници, амбасадори, спортисти... Јован Мрђеновић – газда Јоца – човек који је са братом Душаном основао ово састајалиште оних који умеју да уживају, не може да наброји све уважене званице које је угостио, док нам показује фотографије у јеловницима и по зидовима „Табора”, претежно „тапетираним” графикама Моме Капора.

– Овде су седели Касијус Клеј, девет председника држава, Каролос Папуљас, као и његов претходник Стефанопулос, министри из целог света... Последња двојица руских амбасадора су се ручком у „Табору” опростили од Београда – поносан је Мрђеновић, угоститељ који је склопио кумство са више од 20 људи.

„Табор”, о коме су писане стотине новинских чланака и чије је име споменуто у неколико књига, од првог дана пратиле су перипетије. Осамдесетих, Јоца и Душан су одолевали партијским кадровицима, који су били алергични на помен приватника. Одржали су кафану и деведесетих, у ери ратова, беспарице и инфлације. Данас, „Табор” се храбро носи са изумирањем боемских стецишта. Зато, Јоца своје „животно дело” назива местом „бурне биографије и лепе историје”.

– „Табор” је основан у доба када су се приватне кафане могле пребројати на прсте једне руке. Земља је била у расулу после Брозове смрти, јер је свако гледао да узме што већу власт у своје руке и да прети. Свакодневно је неко долазио и говорио: „Знаш ли ти ко сам ја, има да ти затворим кафану”. Против брата и мене, дигли су се сви – од месне заједнице, преко разних душебрижника и доушника, до партијских чланова. Сматрали су да овде треба да буде сервис за белу технику. Они су тада тек унели фрижидере и замрзиваче у своје домове, убеђени да, када им „откажу”, треба да их упрте на леђа и носе у радњу – сећа се Јоца.

Гости су остали верни „Табору”. Да би им удовољио, газда Јоца је деведесетих година морао да се довија на различите начине.

– Цене смо мењали седам пута дневно. У потрази за намирницама, комбијем сам ишао по Србији. Кад на пропланку видим јуне, распитам се чије је, па одем да преговарам са власником око куповине. Једном сам на Убу уговорио откуп са управником кланице. Момак кога смо послали да нађе јуне није успео да доведе „робу”, а ја нисам знао шта да радим са силним новцем који ће сутра бити безвредан. Онда ми кланичар рече: „Имам ја једног комшију који може да ти прода два плаца”. Тако сам „на невиђено” постао власник две парцеле на Убу са којима нисам радио ништа јер ми никад нису биле успут. Али, морао сам да их купим да бих сачувао вредност својих пара – присећа се Мрђеновић.

Занимање угоститеља је, оцењује прекаљени кафански домаћин, ирационално. Има много профитабилнијих и лакших позива, али не крије да би се опет бавио овим послом.

– Данас многи улазе у угоститељство, верујући да ће постати нека „елита”. Ма ово је радничко занимање и ми припадамо радничкој класи. Нема ту елитизма, јер нас највише воли народ – категоричан је Мрђеновић.

Верује да ће се у будућности „Табор” одржати захваљујући новим, младим људима које регрутује његов син Душан, будући власник. Газда Јоца – духом млад колико и његова кафана – назива своје нове госте „омладином бољом него што смо је заслужили, лепих манира и кафанског духа”.

– Нове генерације су самосталније, храбрије и брже у доношењу одлука него што смо ми били. У кафани ће, кад су весели, да се посвете новокомпонованој музици, али су врло „богобојажљиви” према традицији и са пажњом ће одслушати лепу староградску песму, причу или добар виц из минулих дана – сматра Мрђеновић.