Stvarni grad i bivši život

Parče zemlje nadomak Đakovice, omeđeno visokom metalnom ogradom, jedino je mesto okupljanja Srba, bivših stanovnika ovog metohijskog grada. Autobusom koji tokom noći po mestima centralne Srbije pronalazi raseljene Đakovičane, stigli su juče u Đakovicu u pratnji policije sa korpama hrane, pićem i svećama. Već sedam-osam godina sreću se na ovom mestu i oživljavaju svoj nestali grad: počnu da govore njegovim jezikom, obnove poneku staru razmiricu i zaboravljene razloge za podsmehe i na nekoliko sati uhvate atmosferu prekinutu pre deset godina.

– Vidiš ovog Krstića, mnogo je voleo žene – kaže Milo Gligorijević i pokazuje razbijenu ploču s teško čitljivim imenom. Mesto susreta njih dvojice je groblje u Đakovici, a povod za okupljanje su zadušnice i potreba da se, makar i odavde vidi svoj grad i bivši život. Gligorijević iz unutrašnjeg džepa kaputa vadi gomilu starih fotografija, a na njima Srpsko prosvetno društvo „Budućnost”, osnovano 1908. godine, Sokolsko društvo, fudbalski klub „Dečanski”, neki idilični piknik na Prokletijama uoči Drugog svetskog rata… Milo se trudi da skupi i sačuva sve što može o istoriji grada, poznatim ljudima, starim kućama, on pomaže svima koji ne mogu da nađu humke svojih preminulih srodnika.

– Majka mi je umrla tri dana pred bežaniju, sahranili smo je uz pratnju policije, a kad groblje zaraste u korov jedva joj grob pronađemo – priča Živorad Petković.

Đakovica je danas jedan od etnički najčistijih gradova u Evropi, a u novoj UČK mitologiji proglašena je za mesto zabranjeno za Srbe.

„Namučila sam se dok sam našla oca i baku”, kaže Milena Šćepanović. Za razliku od većine, ona je posle deset godina prvi put u svom gradu. „Volela bih više od svega da me neko provede pored moje kuće.” Pola sata kasnije odveli smo je u ulicu u kojoj je rođena, ali svoj dom nije prepoznala iz prve. Tek u povratku videla je broj 195 i poznala svoje zapušteno dvorište. Cvetana Đorđević nije bila te sreće jer se na mestu njene kuće iz detinjstva danas nalazi parking.

Crkva Svete trojice u centru grada je uništena, temelji zatrpani zemljom i na njenom mestu gradski oci su sagradili park. Ovaj slučaj je dospeo do sedišta Ujedinjenih nacija, ali bez rezultata-na moćnike iz Đakovice se nije moglo uticati.

Međutim, želja za povratkom je najveća tamo gde se on čini nemogućim. Četiri starice proterane 17. marta 2004. godine vratile su se proletos u obnovljenu kuću u Srpskoj ulici. Čuva ih KPS policija, a Poljka, Nada, Vaska i Jela, uz pomoć vladike Teodosija i manastira Visoki Dečani, počinju po ko zna koji put sve iz početka.

Kucamo na vrata:

„Ima li koga?”

„Ima, bilo je i biće”, odgovara glas s one strane vrata lepe metohijske kuće. Izlazi Vaska, širi ruke, grli i poznate i nepoznate goste.

-----------------------------------------------------------

Ponovo oskrnavljeno groblje u Mušutištu

Raseljeni Srbi iz Mušutišta, u opštini Suva Reka, koji su otišli na zadušnice, zatekli su juče ujutro porušene i oskrnavljene spomenike, saznaje KIM radio. Sima Miladinović, koji je otišao s još nekoliko desetina raseljenih Srba iz Mušutišta na zadušnice, zatekao je porušen majčin spomenik. „Našao sam jutros porušen spomenik. Okvir, natpis, slova, sve je polomljeno, porušeno. To je bio veliki udarac za mene. Otišao sam na zadušnice, a šta sam tamo našao? To je žalosno”, rekao je Miladinović. On dodaje da je ovaj slučaj prijavljen KPS policiji. „Jutros smo videli da je još dvadesetak spomenika porušeno. Na pravoslavnom groblju u Mušutištu ima oko 250 spomenika, a više od polovine je porušeno i oskrnavljeno”, naglašava Miladinović.

U Mušutištu, metohijskom selu s mnogo ostataka srednjovekovnih crkava, najpoznatiji je manastir Sv. trojice koji je posle sukoba 1999. godine potpuno uništen. Svi Srbi iz Mušutišta i opštine Suva Reka su tada proterani i do sada se niko od njih nije vratio.

Živojin Rakočević