Стварни град и бивши живот

Парче земље надомак Ђаковице, омеђено високом металном оградом, једино је место окупљања Срба, бивших становника овог метохијског града. Аутобусом који током ноћи по местима централне Србије проналази расељене Ђаковичане, стигли су јуче у Ђаковицу у пратњи полиције са корпама хране, пићем и свећама. Већ седам-осам година срећу се на овом месту и оживљавају свој нестали град: почну да говоре његовим језиком, обнове понеку стару размирицу и заборављене разлоге за подсмехе и на неколико сати ухвате атмосферу прекинуту пре десет година.

– Видиш овог Крстића, много је волео жене – каже Мило Глигоријевић и показује разбијену плочу с тешко читљивим именом. Место сусрета њих двојице је гробље у Ђаковици, а повод за окупљање су задушнице и потреба да се, макар и одавде види свој град и бивши живот. Глигоријевић из унутрашњег џепа капута вади гомилу старих фотографија, а на њима Српско просветно друштво „Будућност”, основано 1908. године, Соколско друштво, фудбалски клуб „Дечански”, неки идилични пикник на Проклетијама уочи Другог светског рата… Мило се труди да скупи и сачува све што може о историји града, познатим људима, старим кућама, он помаже свима који не могу да нађу хумке својих преминулих сродника.

– Мајка ми је умрла три дана пред бежанију, сахранили смо је уз пратњу полиције, а кад гробље зарасте у коров једва јој гроб пронађемо – прича Живорад Петковић.

Ђаковица је данас један од етнички најчистијих градова у Европи, а у новој УЧК митологији проглашена је за место забрањено за Србе.

„Намучила сам се док сам нашла оца и баку”, каже Милена Шћепановић. За разлику од већине, она је после десет година први пут у свом граду. „Волела бих више од свега да ме неко проведе поред моје куће.” Пола сата касније одвели смо је у улицу у којој је рођена, али свој дом није препознала из прве. Тек у повратку видела је број 195 и познала своје запуштено двориште. Цветана Ђорђевић није била те среће јер се на месту њене куће из детињства данас налази паркинг.

Црква Свете тројице у центру града је уништена, темељи затрпани земљом и на њеном месту градски оци су саградили парк. Овај случај је доспео до седишта Уједињених нација, али без резултата-на моћнике из Ђаковице се није могло утицати.

Међутим, жеља за повратком је највећа тамо где се он чини немогућим. Четири старице протеране 17. марта 2004. године вратиле су се пролетос у обновљену кућу у Српској улици. Чува их КПС полиција, а Пољка, Нада, Васка и Јела, уз помоћ владике Теодосија и манастира Високи Дечани, почињу по ко зна који пут све из почетка.

Куцамо на врата:

„Има ли кога?”

„Има, било је и биће”, одговара глас с оне стране врата лепе метохијске куће. Излази Васка, шири руке, грли и познате и непознате госте.

-----------------------------------------------------------

Поново оскрнављено гробље у Мушутишту

Расељени Срби из Мушутишта, у општини Сува Река, који су отишли на задушнице, затекли су јуче ујутро порушене и оскрнављене споменике, сазнаје КИМ радио. Сима Миладиновић, који је отишао с још неколико десетина расељених Срба из Мушутишта на задушнице, затекао је порушен мајчин споменик. „Нашао сам јутрос порушен споменик. Оквир, натпис, слова, све је поломљено, порушено. То је био велики ударац за мене. Отишао сам на задушнице, а шта сам тамо нашао? То је жалосно”, рекао је Миладиновић. Он додаје да је овај случај пријављен КПС полицији. „Јутрос смо видели да је још двадесетак споменика порушено. На православном гробљу у Мушутишту има око 250 споменика, а више од половине је порушено и оскрнављено”, наглашава Миладиновић.

У Мушутишту, метохијском селу с много остатака средњовековних цркава, најпознатији је манастир Св. тројице који је после сукоба 1999. године потпуно уништен. Сви Срби из Мушутишта и општине Сува Река су тада протерани и до сада се нико од њих није вратио.

Живојин Ракочевић