Kvadrat na kub

U našoj familiji postoji izreka: „Prošo ko Milanka kad je kupovala stan”. Upotrebljava se interno, u porodičnom krugu, u slučaju kada neki nesrećnik nadrlja pri kakvoj transakciji, baš kao i pomenuta tetka kad se kućila pred rat krajem 20. veka.

Ona je od stambene zadruge „BG kvadrat na kub” za gotov novac, stečen nasledstvom, pazarila dva lista papira formata A4 umnožena u dodatnih pet primeraka. Tih dvanaest strana u Palati pravde overenog ugovora koje je dobila u zamenu za 120.000 nemačkih maraka – 10.000 DEM po strani! – predstavljalo je najveću prevaru za koju je iko od živih srodnika do tada čuo.

Mislim, bivalo je tu i tamo „preveslanih” u trgovačkom poslu – u Srbiji je to tradicija – ali ni najstarije dedekanje nisu mogle da se prisete tako teškog slučaja poput Milankinog.

Tetka se nikad nije uselila jer je brži, obavešteniji i naoružaniji bio rukovodilac čuvene društvene institucije, takođe kupac dotične nekretnine, a osim nje bez krova nad glavom ostali su i neki Konjevići iz Ćuprije koji su i sami za isti trosoban stan u „Kvadrat na kub” bespovratno „ubacili” 120 novčanica sa portretima braće Grim.

Sve se završilo tako što je naša tetka šiznula obijajući pragove advokatskih kancelarija, Konjevićeva supruga izvela salto mortale u Moravu, a direktor stambene zadruge, svud po telu oblepljen „bajkovitim” dojč hiljadarkama, zbrisao preko grane baš kad je u Jugi zapucalo...

Zapucalo i meni na vratima, maja 2005. Odškrinuo sam i protrljao oči, pa uši: čika Mitke otvorio flašu šampanjca na otiraču! „Da po-pij-mo, obez-bdio sam decu! Prodao kuću i kupio im po dvoipos’ban s grejanjem... hik!... u Rakovici, a ostalo i meni za grso-njeru na istom spratu! Da te bubim. Aj’ da vi’š divotu...”

Nisam baksuz, ali prvo što mi je proletelo kroz glavu bilo je: „Prošo ko Milanka...” Međutim, pogrešio sam. Mitke je prošao gore od Milanke!

Otišli smo na „mesto zločina”. Plac – ledina sa nekoliko dasaka i gomilom šljunka na ulazu. Tu je i traka: „Pazi, gradilište!”

– Čoveče, ko u ovo ludo doba prodaje porodični dom i kupuje kvadrate... kubike vazduha... za keš! – razrogačio sam se pred dve gredice pobodene u pesak. Kese na njima vijore na vetru. – Gde su ti, crni Mitke, stanovi?

– Moraš da st’neš tuuu... ispred žice... I gle’j gore: eno, iznad ovog kiselog drveta je Ivin st’n, a oma do njega, kod one kese što odlete, Đoletov. Oboma po 75 ka-ve-me... he-he-he... za 150.000 evrića... Malo li je od taje? Ja sam im prvi komšija... – razmahao se čiča.

Od tog proleća do danas, za četiri i po godine, rakovička zgrada je na jedvite jade uvedena u „sivu fazu”. Mitke se za to vreme dobro istreznio. Podstanar je u Slancima sa sve decom, snajom, zetom i unucima. Imaju komplet „papirologiju”, parafiranu u sudu, normalno. Uverili su se da istovetnu dokumentaciju „Ivinog stana” poseduje još četiri familije. Na „Đoletov” pravo polaže ukupno šest porodica, a dokumentima za „njegovu” garsonjeru maše čak sedam „vlasnika”!

Ošamario je samog sebe kad sam ga podsetio na tetkinu nezgodu. Sasvim ju je prenebregao. Zapravo, vinjak mu je izbrisao iz sećanja. Mislio je, kaže, da smo s lopovlukom završili dve hiljadite i da odgovorna demokratska država kakvom se naša predstavlja štiti građanina...

Čiča se opasuljio. Brzo razmišlja. Gleda da ubuduće ne ispadne Konjević. Ni Milanka, kakvi. Bliže mu ponašanje onog naoružanog rukovodioca društvene institucije. Podigao bi kredit da se domogne bazuke i bacača plamena, ali nije solventan, pa mu banka ne da lovu. Skratio dvocevku i nakrcao sačmu za divlje svinje. Rekao sinu i ćerki: „Dosta je bilo s kirijom. Uselićemo se prvi, čim građevinci postave stolariju. Briga me što nema vode i struje. Priredićemo konkurentima papreni doček...”

A u familiji Milanku više niko i ne pominje. Sad neobaveštenima, zaboravnima i lakovernima svi govorimo: „Nemoj da si Mitke...”

Darko Kalezić