Квадрат на куб

У нашој фамилији постоји изрека: „Прошо ко Миланка кад је куповала стан”. Употребљава се интерно, у породичном кругу, у случају када неки несрећник надрља при каквој трансакцији, баш као и поменута тетка кад се кућила пред рат крајем 20. века.

Она је од стамбене задруге „БГ квадрат на куб” за готов новац, стечен наследством, пазарила два листа папира формата А4 умножена у додатних пет примерака. Тих дванаест страна у Палати правде овереног уговора које је добила у замену за 120.000 немачких марака – 10.000 ДЕМ по страни! – представљало је највећу превару за коју је ико од живих сродника до тада чуо.

Мислим, бивало је ту и тамо „превесланих” у трговачком послу – у Србији је то традиција – али ни најстарије дедекање нису могле да се присете тако тешког случаја попут Миланкиног.

Тетка се никад није уселила јер је бржи, обавештенији и наоружанији био руководилац чувене друштвене институције, такође купац дотичне некретнине, а осим ње без крова над главом остали су и неки Коњевићи из Ћуприје који су и сами за исти трособан стан у „Квадрат на куб” бесповратно „убацили” 120 новчаница са портретима браће Грим.

Све се завршило тако што је наша тетка шизнула обијајући прагове адвокатских канцеларија, Коњевићева супруга извела салто мортале у Мораву, а директор стамбене задруге, свуд по телу облепљен „бајковитим” дојч хиљадаркама, збрисао преко гране баш кад је у Југи запуцало...

Запуцало и мени на вратима, маја 2005. Одшкринуо сам и протрљао очи, па уши: чика Митке отворио флашу шампањца на отирачу! „Да по-пиј-мо, обез-бдио сам децу! Продао кућу и купио им по двоипос’бан с грејањем... хик!... у Раковици, а остало и мени за грсо-њеру на истом спрату! Да те бубим. Ај’ да ви’ш дивоту...”

Нисам баксуз, али прво што ми је пролетело кроз главу било је: „Прошо ко Миланка...” Међутим, погрешио сам. Митке је прошао горе од Миланке!

Отишли смо на „место злочина”. Плац – ледина са неколико дасака и гомилом шљунка на улазу. Ту је и трака: „Пази, градилиште!”

– Човече, ко у ово лудо доба продаје породични дом и купује квадрате... кубике ваздуха... за кеш! – разрогачио сам се пред две гредице пободене у песак. Кесе на њима вијоре на ветру. – Где су ти, црни Митке, станови?

– Мораш да ст’неш тууу... испред жице... И гле’ј горе: ено, изнад овог киселог дрвета је Ивин ст’н, а ома до њега, код оне кесе што одлете, Ђолетов. Обома по 75 ка-ве-ме... хе-хе-хе... за 150.000 еврића... Мало ли је од таје? Ја сам им први комшија... – размахао се чича.

Од тог пролећа до данас, за четири и по године, раковичка зграда је на једвите јаде уведена у „сиву фазу”. Митке се за то време добро истрезнио. Подстанар је у Сланцима са све децом, снајом, зетом и унуцима. Имају комплет „папирологију”, парафирану у суду, нормално. Уверили су се да истоветну документацију „Ивиног стана” поседује још четири фамилије. На „Ђолетов” право полаже укупно шест породица, а документима за „његову” гарсоњеру маше чак седам „власника”!

Ошамарио је самог себе кад сам га подсетио на теткину незгоду. Сасвим ју је пренебрегао. Заправо, вињак му је избрисао из сећања. Мислио је, каже, да смо с лоповлуком завршили две хиљадите и да одговорна демократска држава каквом се наша представља штити грађанина...

Чича се опасуљио. Брзо размишља. Гледа да убудуће не испадне Коњевић. Ни Миланка, какви. Ближе му понашање оног наоружаног руководиоца друштвене институције. Подигао би кредит да се домогне базуке и бацача пламена, али није солвентан, па му банка не да лову. Скратио двоцевку и накрцао сачму за дивље свиње. Рекао сину и ћерки: „Доста је било с киријом. Уселићемо се први, чим грађевинци поставе столарију. Брига ме што нема воде и струје. Приредићемо конкурентима папрени дочек...”

А у фамилији Миланку више нико и не помиње. Сад необавештенима, заборавнима и лаковернима сви говоримо: „Немој да си Митке...”

Дарко Калезић