ŠTA BI BILO DA NIJE PAO

U ponedeljak (9. novembra) beše dvadeset godina od pada Berlinskog zida. Pa su se tom prilikom oglasili (gotovo) svi. Meni je bio veoma interesantan intervju Leha Valense u ,,Špiglu”. Od nekadašnjeg lidera Solidarnosti saznao sam da je dobro to što je Gorbačov bio „slab” političar (namerno izabrana dvosmislena reč, slab u smislu loš, kao i slab u smislu ranjiv) i da je krah komunizma započeo u gdanjskim brodogradilištima. Naslućujemo, naravno, i ko je pokrenuo sve to.

Ipak mislim da je kraj komunizma započeo u Moskvi. Označava ga onaj sastanak kolegijuma KGB-a na kome je tadašnji šef te humanitarne organizacije Jurij Andropov (prema dokumentima objavljenim u knjizi „Mitrohinova arhiva”) rekao: „Drugovi, mi više ne možemo da zavrbujemo kvalitetnog špijuna na Zapadu. Sada dobijamo osrednje kandidate, koje još moramo da skupo plaćamo!”. Dakle, kada više nije pristupala britanska elita, poput Filbija, koja je iz ubeđenja radila za SSSR, onda je postalo izvesno da nikoga više ne mogu da ubede da su oni na pravoj strani.

Nego, da se vratimo na prvu Valensinu tezu o Gorbačovu i da zamislimo da je Černjenka 1985. godine nasledio neko drugi, a ne „slabi” Gorbačov. Hajde da tog drugog, snažnog nazovemo Staljin broj dva. I hajde da pišemo alternativnu (hipotetičku) istoriju. Šta bi bilo da pre dvadeset godina nije pao berlinski zid? Izjava Andropova pokazuje, između ostalog, da je sovjetski sistem izgubio vitalnost. Onu koju je imao na svom početku, kada je masovnom mobilizacijom resursa i masovnim zastrašivanjem (stvaranjem „delotvornih podsticaja”) uspevao da, uz stravičnu ekonomsku neefikasnost, obezbedi privredni rast i nekakav napredak. Ali sve to nije bilo održivo, produktivnost nije rasla, ekonomska efikasnost je opadala i ceo sistem je decenijama tonuo. Dolazak Staljina broj dva na vlast 1985. godine tu ništa ne bi promenio. Sistem nije bio održiv budući da podanicima nije nudio ni (njihov) ekonomski napredak, niti građanske slobode. Staljin broj dva doneo bi još više represije, možda još jednu mobilizaciju resursa poput one iz doba prve petoljetke, ali ništa se ne bi promenilo.

Na međunarodnom planu, Sovjetski Savez je u to vreme gubio „hladni” rat – gubio ga je ekonomski i tehnološki i nije mogao da odgovori na provokacije druge strane. Konačno, izgubio je „hladni” rat isto onako kao što je izgubio trku za Mesec – početni uspeh, pa onda stečenu prednost nije uspeo da održi. Zašto? Nedostatak ekonomske efikasnosti, i tu Staljin broj dva ništa ne bi mogao da uradi.

Kraj komunizma bi sa Staljinom broj dva došao pre ili kasnije, sa više ili manje krvi. Možda bi Sovjeti na pokušaj rušenja zida želeli da pokrenu svoje tenkove u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj, ali pitanje je da li bi bilo goriva, da li bi loše održavani motori mogli da se pokrenu, da li bi radile radio-stanice, da li..?

Dobro, dobro, to je veliki svet, a šta bi bilo sa nama? Srbija i tadašnja SFR Jugoslavija su u krizi i paralizi bili još od smrti osnivača. Ekonomski, počele su da se jasno pokazuju sve slabosti socijalističkog samoupravljanja prikrivane sovjetskim tipom mobilizacije resursa tokom pedesetih i šezdesetih godina i stranim kreditima tokom sedamdesetih godina prošlog veka. Nekadašnje visoke stope privrednog rasta pretvorile su se u stagnaciju i pad životnog standarda (počelo je vraćanje loše iskorišćenih kredita). Poslednja decenija pred raspad zemlje je vreme stagnacije, raspada političkog sistema i borbe republičko-pokrajinske komunističke elite za prevlast. A srpska elita te vrste je i posle rušenja berlinskog zida verovala u budućnost komunizma. Verovatno bi Staljin broj dva u njima imao vernog saveznika.

Da li bi se SFR Jugoslavija ipak raspala? Da! Verovatno da bi makar i privremeno očuvanje bipolarnog sveta uslovilo da Amerikanci ne budu onako indiferentni kao što su bili, što bi verovatno produžilo život zemlji za još neko vreme. Ali ta zemlja jednostavno nije bila održiva. Još pre nego što su stigle političke slobode, zemlja je već bila tako duboko podeljena da niko nije mogao da je spase.

Ključna reč za razmatranje ovog scenarija je „održivost”. Ni bivši Sovjetski Savez, ni bivša Jugoslavija, ni komunizam nisu bili održivi, ni ekonomski ni politički. I svima onima koji žive u prošlosti, koji, poput onog časovničara iz „Neobičnog slučaja Bendžamina Batona” žele da se kazaljke sata kreću unazad, treba da bude jasno da je ta prošlost nestala jednostavno zato što nije bila održiva. Za to ne treba kriviti Gorbačova.

profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, predsednik CLDS-a