ШТА БИ БИЛО ДА НИЈЕ ПАО

У понедељак (9. новембра) беше двадесет година од пада Берлинског зида. Па су се том приликом огласили (готово) сви. Мени је био веома интересантан интервју Леха Валенсе у ,,Шпиглу”. Од некадашњег лидера Солидарности сазнао сам да је добро то што је Горбачов био „слаб” политичар (намерно изабрана двосмислена реч, слаб у смислу лош, као и слаб у смислу рањив) и да је крах комунизма започео у гдањским бродоградилиштима. Наслућујемо, наравно, и ко је покренуо све то.

Ипак мислим да је крај комунизма започео у Москви. Означава га онај састанак колегијума КГБ-а на коме је тадашњи шеф те хуманитарне организације Јуриј Андропов (према документима објављеним у књизи „Митрохинова архива”) рекао: „Другови, ми више не можемо да заврбујемо квалитетног шпијуна на Западу. Сада добијамо осредње кандидате, које још морамо да скупо плаћамо!”. Дакле, када више није приступала британска елита, попут Филбија, која је из убеђења радила за СССР, онда је постало извесно да никога више не могу да убеде да су они на правој страни.

Него, да се вратимо на прву Валенсину тезу о Горбачову и да замислимо да је Черњенка 1985. године наследио неко други, а не „слаби” Горбачов. Хајде да тог другог, снажног назовемо Стаљин број два. И хајде да пишемо алтернативну (хипотетичку) историју. Шта би било да пре двадесет година није пао берлински зид? Изјава Андропова показује, између осталог, да је совјетски систем изгубио виталност. Ону коју је имао на свом почетку, када је масовном мобилизацијом ресурса и масовним застрашивањем (стварањем „делотворних подстицаја”) успевао да, уз стравичну економску неефикасност, обезбеди привредни раст и некакав напредак. Али све то није било одрживо, продуктивност није расла, економска ефикасност је опадала и цео систем је деценијама тонуо. Долазак Стаљина број два на власт 1985. године ту ништа не би променио. Систем није био одржив будући да поданицима није нудио ни (њихов) економски напредак, нити грађанске слободе. Стаљин број два донео би још више репресије, можда још једну мобилизацију ресурса попут оне из доба прве петољетке, али ништа се не би променило.

На међународном плану, Совјетски Савез је у то време губио „хладни” рат – губио га је економски и технолошки и није могао да одговори на провокације друге стране. Коначно, изгубио је „хладни” рат исто онако као што је изгубио трку за Месец – почетни успех, па онда стечену предност није успео да одржи. Зашто? Недостатак економске ефикасности, и ту Стаљин број два ништа не би могао да уради.

Крај комунизма би са Стаљином број два дошао пре или касније, са више или мање крви. Можда би Совјети на покушај рушења зида желели да покрену своје тенкове у некадашњој Источној Немачкој, али питање је да ли би било горива, да ли би лоше одржавани мотори могли да се покрену, да ли би радиле радио-станице, да ли..?

Добро, добро, то је велики свет, а шта би било са нама? Србија и тадашња СФР Југославија су у кризи и парализи били још од смрти оснивача. Економски, почеле су да се јасно показују све слабости социјалистичког самоуправљања прикриване совјетским типом мобилизације ресурса током педесетих и шездесетих година и страним кредитима током седамдесетих година прошлог века. Некадашње високе стопе привредног раста претвориле су се у стагнацију и пад животног стандарда (почело је враћање лоше искоришћених кредита). Последња деценија пред распад земље је време стагнације, распада политичког система и борбе републичко-покрајинске комунистичке елите за превласт. А српска елита те врсте је и после рушења берлинског зида веровала у будућност комунизма. Вероватно би Стаљин број два у њима имао верног савезника.

Да ли би се СФР Југославија ипак распала? Да! Вероватно да би макар и привремено очување биполарног света условило да Американци не буду онако индиферентни као што су били, што би вероватно продужило живот земљи за још неко време. Али та земља једноставно није била одржива. Још пре него што су стигле политичке слободе, земља је већ била тако дубоко подељена да нико није могао да је спасе.

Кључна реч за разматрање овог сценарија је „одрживост”. Ни бивши Совјетски Савез, ни бивша Југославија, ни комунизам нису били одрживи, ни економски ни политички. И свима онима који живе у прошлости, који, попут оног часовничара из „Необичног случаја Бенџамина Батона” желе да се казаљке сата крећу уназад, треба да буде јасно да је та прошлост нестала једноставно зато што није била одржива. За то не треба кривити Горбачова.

професор Правног факултета у Београду, председник ЦЛДС-а