Raspeće deli Italijane

Od našeg dopisnika
Rim, 9. novembra – Nedelju dana je prošlo od kontroverzne odluke Evropskog suda za ljudska prava o zabrani raspeća na zidovima italijanskih škola. Najviši evropski organ za ljudska prava uslišio je molbu jedne italijanske porodice koja je posle višegodišnjeg suđenja i žalbi konačno dobila parnicu koja se tiče slobode religioznog opredeljenja učenika u školama u Italiji.

Ipak, kako se i očekivalo, ovakav potez jedne od najviših institucija Evropske unije osim što je uzburkao medije, politički svet i Crkvu, otvorio je i „Pandorinu kutiju” italijanskog društva: pored važnosti slobode izbora religija, mnogi Italijani govore o neophodnosti isticanja aktuelne slike društvenog tkiva Italije (procenjuje se da u Italiji danas živi oko 3,9 miliona imigranata, što ukupno čini oko 6,5 odsto stanovništva) od kojih mnogi ne pripadaju katoličkoj veri. I dok imami u Italiji ipak izjavljuju medijima da muslimanima raspeće uopšte ne smeta, mnogi Italijani podržavaju odluku Evropskog suda o ljudskim pravima.

Tako je Dijego Anđeluči (26 godina) ovako kompleksno pitanje prokomentarisao: „Po mom mišljenju, jedno društvo nema potrebe za raspećem da bi se osetilo hrišćanskim. Problem je što prosečan Italijan nije spreman na ovakav korak. Osetio bi se opljačkanim povodom pitanja sigurnosti i nečega što oduvek postoji: video bi sve kao problem a ne kao priliku. I, naravno, za sve bi bili krivi ti ’stranci’ koji dolaze ovde i uzimaju nam posao, kradu pa nam još skidaju i raspeće! Iako mislim da Italijani nisu spremni na ovakav korak, svakako bih sa zidova škola skinuo raspeće. Mislim da je nekada neophodno napraviti i ’neslavne’ odluke, jer, svakako, pre ili kasnije narod se na sve navikne.”

Karmen Ruđeri (27) jednako se slaže sa odlukom suda i smatra da je kontroverzna sentencija ispravna. „Živimo u laičkoj državi; nametanje religioznih simbola bilo koje religije je pogrešno. Multikulturalizam mora biti promenljiv po svim porama svakodnevnog privatnog i javnog života.”

Stefano Kompanjuči (34) ipak konstatuje da se raspeće u školama ne tumači samo kao pripadnost određenoj religiji već se tiče i italijanske tradicije. „Bilo da mi se raspeće dopada, bilo da mi se ne dopada, radi se o mojoj tradiciji, ali ovaj razlog ipak nije dovoljan da bi se učenicima od malena nametala jedna određena religija: u tom slučaju bilo bi ispravno da verski simbol svake vere bude okačen o zid: raspeće, Buda, Davidova zvezda itd. ili bi možda bilo jednostavnije ne okačiti ništa i zaposliti umesto svega toga jednog nastavnika koji će učenicima govoriti o istoriji religija a ne samo o katoličkoj veri.”

Fernando Klementoni (36) smatra da se radi o odluci koja je „više evropska nego italijanska, dok Alba Kaprari (68) govori da onima kojima se ne sviđa raspeće mogu i da idu. Kako i sama kaže, radi se o simbolu koji postoji vekovima i koji nikome nikada nije smetao.

Podeljenost u mišljenjima je jaka i na najbolji način objašnjava upravo kompleksnost odgovora na pitanje: jesi li ili nisi za raspeće?

Tako Fulvio Bernardini (32) govori da „iako je evropski sud odlučio, raspeće ovde nikada neće biti skinuto zato što se tiče naše najintimnije tradicije koja posle svih tih godina nikome nije nikada naudila. Ja nisam vernik i verujem u laičku državu, ali odluka Evropskog suda, po mom mišljenju, ipak je pomalo slepa jer ne uzima u obzir tradiciju koja karakteriše italijansku kulturu. Raspeće uliva sigurnost, predstavlja više od neke tamo religiozne stvari ili simbola pripadanja. Ukoliko problem predstavlja odgovarajuća integracija različitih vera, ograničavanjem nećemo doći do rešenja. Integracija predstavlja problem koji se rešava otvaranjem, a ne zatvaranjem.”

Analiza (29) se slaže sa odlukom Evropskog suda i smatra da prašina koja se digla povodom svega na najbolji način pokazuje da je italijanski katolicizam pun licemerja. „Sloboda odluke je fundamentalna: o njoj nas uči i sam Bog koji nam je, od kada nas je stvorio, dao ogromnu snagu i svesnost o slobodi opredeljenja. Smatram da je raspeće samo skrivena forma regrutovanja budućih sledbenika Crkve koja je vremenom očigledno izgubila moć uticaja na svet. Mnogi ljudi svakodnevno sa sobom nose raspeće, a ko ga ne nosi može i mora da ima slobodu odluke. Ovo predstavlja blaženstvo”, zaključio je Andrea Saveloni (34).

Nije, dakle, sve crno niti belo. Mišljenja naših ispitanika najbolje opisuju atmosferu u Italiji povodom ovako kontroverznog pitanja: nisu svi katolici za raspeće, niti svi laici protiv. Italija je država koja je decenijama ujedinjavala dva kontradiktorna elementa: komunizam i religiju.

Danas se ta ista Italija promenila. Da li je danas raspeće prepreka njenom multikulturološkom razvoju? Škole bez religioznih simbola zaista omogućavaju slobodu izbora? Prema izjavama italijanskih građana jedno je sigurno: bez obzira na ispravnost odgovora, italijansko društvo još uvek nije spremno na ovakav revolucionarni korak.