Распеће дели Италијане

Од нашег дописника
Рим, 9. новембра – Недељу дана је прошло од контроверзне одлуке Европског суда за људска права о забрани распећа на зидовима италијанских школа. Највиши европски орган за људска права услишио је молбу једне италијанске породице која је после вишегодишњег суђења и жалби коначно добила парницу која се тиче слободе религиозног опредељења ученика у школама у Италији.

Ипак, како се и очекивало, овакав потез једне од највиших институција Европске уније осим што је узбуркао медије, политички свет и Цркву, отворио је и „Пандорину кутију” италијанског друштва: поред важности слободе избора религија, многи Италијани говоре о неопходности истицања актуелне слике друштвеног ткива Италије (процењује се да у Италији данас живи око 3,9 милиона имиграната, што укупно чини око 6,5 одсто становништва) од којих многи не припадају католичкој вери. И док имами у Италији ипак изјављују медијима да муслиманима распеће уопште не смета, многи Италијани подржавају одлуку Европског суда о људским правима.

Тако је Дијего Анђелучи (26 година) овако комплексно питање прокоментарисао: „По мом мишљењу, једно друштво нема потребе за распећем да би се осетило хришћанским. Проблем је што просечан Италијан није спреман на овакав корак. Осетио би се опљачканим поводом питања сигурности и нечега што одувек постоји: видео би све као проблем а не као прилику. И, наравно, за све би били криви ти ’странци’ који долазе овде и узимају нам посао, краду па нам још скидају и распеће! Иако мислим да Италијани нису спремни на овакав корак, свакако бих са зидова школа скинуо распеће. Мислим да је некада неопходно направити и ’неславне’ одлуке, јер, свакако, пре или касније народ се на све навикне.”

Кармен Руђери (27) једнако се слаже са одлуком суда и сматра да је контроверзна сентенција исправна. „Живимо у лаичкој држави; наметање религиозних симбола било које религије је погрешно. Мултикултурализам мора бити променљив по свим порама свакодневног приватног и јавног живота.”

Стефано Компањучи (34) ипак констатује да се распеће у школама не тумачи само као припадност одређеној религији већ се тиче и италијанске традиције. „Било да ми се распеће допада, било да ми се не допада, ради се о мојој традицији, али овај разлог ипак није довољан да би се ученицима од малена наметала једна одређена религија: у том случају било би исправно да верски симбол сваке вере буде окачен о зид: распеће, Буда, Давидова звезда итд. или би можда било једноставније не окачити ништа и запослити уместо свега тога једног наставника који ће ученицима говорити о историји религија а не само о католичкој вери.”

Фернандо Клементони (36) сматра да се ради о одлуци која је „више европска него италијанска, док Алба Капрари (68) говори да онима којима се не свиђа распеће могу и да иду. Како и сама каже, ради се о симболу који постоји вековима и који никоме никада није сметао.

Подељеност у мишљењима је јака и на најбољи начин објашњава управо комплексност одговора на питање: јеси ли или ниси за распеће?

Тако Фулвио Бернардини (32) говори да „иако је европски суд одлучио, распеће овде никада неће бити скинуто зато што се тиче наше најинтимније традиције која после свих тих година никоме није никада наудила. Ја нисам верник и верујем у лаичку државу, али одлука Европског суда, по мом мишљењу, ипак је помало слепа јер не узима у обзир традицију која карактерише италијанску културу. Распеће улива сигурност, представља више од неке тамо религиозне ствари или симбола припадања. Уколико проблем представља одговарајућа интеграција различитих вера, ограничавањем нећемо доћи до решења. Интеграција представља проблем који се решава отварањем, а не затварањем.”

Анализа (29) се слаже са одлуком Европског суда и сматра да прашина која се дигла поводом свега на најбољи начин показује да је италијански католицизам пун лицемерја. „Слобода одлуке је фундаментална: о њој нас учи и сам Бог који нам је, од када нас је створио, дао огромну снагу и свесност о слободи опредељења. Сматрам да је распеће само скривена форма регрутовања будућих следбеника Цркве која је временом очигледно изгубила моћ утицаја на свет. Многи људи свакодневно са собом носе распеће, а ко га не носи може и мора да има слободу одлуке. Ово представља блаженство”, закључио је Андреа Савелони (34).

Није, дакле, све црно нити бело. Мишљења наших испитаника најбоље описују атмосферу у Италији поводом овако контроверзног питања: нису сви католици за распеће, нити сви лаици против. Италија је држава која је деценијама уједињавала два контрадикторна елемента: комунизам и религију.

Данас се та иста Италија променила. Да ли је данас распеће препрека њеном мултикултуролошком развоју? Школе без религиозних симбола заиста омогућавају слободу избора? Према изјавама италијанских грађана једно је сигурно: без обзира на исправност одговора, италијанско друштво још увек није спремно на овакав револуционарни корак.