Iskušenja vrhovnog komandanta

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 12. novembra – Pre nego što je danas otputovao na devetodnevnu turneju po Aziji, predsednik Obama je održao još jedno, osmo u poslednja dva meseca, zasedanje svog ratnog saveta za Avganistan. Na sastanku koji je trajao dva i po sata, kako je saopšteno, zatražio je reviziju ponuđenih strateških opcija pre nego što saopšti svoju odluku povodom zahteva vojnih komandanata da se u ovaj rat pošalje još 40.000 vojnika – povrh 68.000 koji su već tamo, zajedno sa 40.000 savezničkih.

Obama svoje opcije odmerava u okolnostima rastućih podela u javnosti povodom već osmogodišnjeg rata kome se ne vidi i kraj i koji će za nekoliko meseci postati najduže vojevanje u istoriji Amerike.

Na stolu su mu, kako se iznosi, četiri predloga od kojih svaki podrazumeva eskalaciju, ali sa različitim brojem vojnika i drugačijim stepenom prenosa borbe protiv talibana na vlasti u Kabulu i avganistanske snage bezbednosti.

Situaciju su u ovom pogledu zakomplikovale prilike u samom Avganistanu, pre svega neželjeni ishod nedavnih predsedničkih izbora, u kojima je aktuelni šef države Hamid Karzai u prvom krugu isprednjačio posle masovnih manipulacijama glasačkim listićima, da bi potom novi petogodišnji mandat stekao pošto je protivkandidat odbio da učestvuje u drugom krugu.

Pad podrške ratu u javnosti (trenutno ga odobrava samo 36 odsto Amerikanaca) prate i sve veće podele u Kongresu. Dok republikanci, čija je administracija i počela ovu ekspediciju u „grobnici imperija”, insistiraju da se nastupa još odlučnije, redovi Obamine partije, demokrata, sve su rezervisaniji. Podele su vidljive i u neposrednom predsednikovom okruženju: dok se za veće angažovanje veoma zalažu državna sekretarka Hilari Klinton i sekretar za odbranu Robert Gejts, tabor skeptika predvodi potpredsednik Džo Bajden.

Podele su u oštar fokus došle i jučerašnjim „curenjem” poverljivih telegrama koje je iz Kabula Obami poslao njegov tamošnji ambasador Karl Ejkenberg, u kojima on iznosi procenu da slanje novih vojnika ne bi pomoglo u okolnostima kada je nesposobna i korumpirana vlada predsednika Karzaija glavni faktor širenja talibanske pobune.

Ejkenberg, na dužnosti američkog ambasadora u Kabulu od januara ove godine, inače penzionisani general sa četiri zvezdice (general-potpukovnik) koji je trupama u Avganistanu komandovao tokom 2006. i 2007. godine, pa dakle zna o čemu je reč, na ovaj način se direktno suprotstavio današnjem komandantu u Avganistanu, generalu Stenliju Mekristalu, koji je u svojoj proceni ratnih prilika naveo da bi se, bez najmanje 40.000 novih vojnika, rat „najverovatnije završio neuspehom”.

Obami u celini nije lako, jer mu se prva godina mandata privodi kraju u verovatno najtežim okolnostima koje je u novijoj istoriji imao jedan stanar Bele kuće: u teškoj ekonomskoj krizi, u mukotrpnoj borbi za unutrašnje reforme (promena sistema zdravstvene zaštite) i sa dva zatečena rata.

Iz prvog se polako, ali izgleda konačno izvlači – Irak je u vestima samo povodom diverzija sa podmetnutim bombama – dok će drugi, ako odobri eskalaciju, prestati da bude samo nasleđe koje mu je ostavio prethodnik, već postati i „njegov rat”, za koji će, kao vrhovni komandant, snositi celokupnu odgovornost.

Ta uloga mu izgleda ne pada baš lako, sudeći po izrazu lica posle prekjučeranje komemoracije u Ford Hudu, teksaskoj bazi u kojoj je jedan major u stanju nervnog rastrojstva ili sa hladnokrvnim umišljajem – to tek treba da se utvrdi – ubio 13 vojnika koji su se spremali za avganistanski front. Obama je juče, na praznik veterana, sumorno raspoložen posetio i groblje Arlington, na kome se, u „sektoru 60” namenjenom poginulima u Iraku i Avganistanu, svakodnevno dodaju novi grobovi.

Kao vrhovni komandant Obama je, kao i svi ratni predsednici pre njega, u procepu između jastrebova i golubova: prvi ga optužuju za kolebljivost i kukavičluk, a drugi za to što, izlazeći iz jedne ratne avanture, srlja u drugu.

Odmeravajući dimenzije eskalacije u Avganistanu on mora da vodi računa i o ekonomiji: izračunato je da bi svakih 1.000 novih vojnika koštalo oko milijardu dolara, što u okolnostima rastućeg budžetskog deficita i činjenica da bi ceo ratni račun mogao da se uveća za 50 milijardi nije baš za zanemarivanje.

Primetno je, inače, da se u celoj debati oko avganistanskog rata veoma retko pominje šta je njegov krajnji cilj i šta bi tamo moglo da bude proglašeno za pobedu.