Искушења врховног команданта

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 12. новембра – Пре него што је данас отпутовао на деветодневну турнеју по Азији, председник Обама је одржао још једно, осмо у последња два месеца, заседање свог ратног савета за Авганистан. На састанку који је трајао два и по сата, како је саопштено, затражио је ревизију понуђених стратешких опција пре него што саопшти своју одлуку поводом захтева војних команданата да се у овај рат пошаље још 40.000 војника – поврх 68.000 који су већ тамо, заједно са 40.000 савезничких.

Обама своје опције одмерава у околностима растућих подела у јавности поводом већ осмогодишњег рата коме се не види и крај и који ће за неколико месеци постати најдуже војевање у историји Америке.

На столу су му, како се износи, четири предлога од којих сваки подразумева ескалацију, али са различитим бројем војника и другачијим степеном преноса борбе против талибана на власти у Кабулу и авганистанске снаге безбедности.

Ситуацију су у овом погледу закомпликовале прилике у самом Авганистану, пре свега нежељени исход недавних председничких избора, у којима је актуелни шеф државе Хамид Карзаи у првом кругу испредњачио после масовних манипулацијама гласачким листићима, да би потом нови петогодишњи мандат стекао пошто је противкандидат одбио да учествује у другом кругу.

Пад подршке рату у јавности (тренутно га одобрава само 36 одсто Американаца) прате и све веће поделе у Конгресу. Док републиканци, чија је администрација и почела ову експедицију у „гробници империја”, инсистирају да се наступа још одлучније, редови Обамине партије, демократа, све су резервисанији. Поделе су видљиве и у непосредном председниковом окружењу: док се за веће ангажовање веома залажу државна секретарка Хилари Клинтон и секретар за одбрану Роберт Гејтс, табор скептика предводи потпредседник Џо Бајден.

Поделе су у оштар фокус дошле и јучерашњим „цурењем” поверљивих телеграма које је из Кабула Обами послао његов тамошњи амбасадор Карл Ејкенберг, у којима он износи процену да слање нових војника не би помогло у околностима када је неспособна и корумпирана влада председника Карзаија главни фактор ширења талибанске побуне.

Ејкенберг, на дужности америчког амбасадора у Кабулу од јануара ове године, иначе пензионисани генерал са четири звездице (генерал-потпуковник) који је трупама у Авганистану командовао током 2006. и 2007. године, па дакле зна о чему је реч, на овај начин се директно супротставио данашњем команданту у Авганистану, генералу Стенлију Мекристалу, који је у својој процени ратних прилика навео да би се, без најмање 40.000 нових војника, рат „највероватније завршио неуспехом”.

Обами у целини није лако, јер му се прва година мандата приводи крају у вероватно најтежим околностима које је у новијој историји имао један станар Беле куће: у тешкој економској кризи, у мукотрпној борби за унутрашње реформе (промена система здравствене заштите) и са два затечена рата.

Из првог се полако, али изгледа коначно извлачи – Ирак је у вестима само поводом диверзија са подметнутим бомбама – док ће други, ако одобри ескалацију, престати да буде само наслеђе које му је оставио претходник, већ постати и „његов рат”, за који ће, као врховни командант, сносити целокупну одговорност.

Та улога му изгледа не пада баш лако, судећи по изразу лица после прекјучерање комеморације у Форд Худу, тексаској бази у којој је један мајор у стању нервног растројства или са хладнокрвним умишљајем – то тек треба да се утврди – убио 13 војника који су се спремали за авганистански фронт. Обама је јуче, на празник ветерана, суморно расположен посетио и гробље Арлингтон, на коме се, у „сектору 60” намењеном погинулима у Ираку и Авганистану, свакодневно додају нови гробови.

Као врховни командант Обама је, као и сви ратни председници пре њега, у процепу између јастребова и голубова: први га оптужују за колебљивост и кукавичлук, а други за то што, излазећи из једне ратне авантуре, срља у другу.

Одмеравајући димензије ескалације у Авганистану он мора да води рачуна и о економији: израчунато је да би сваких 1.000 нових војника коштало око милијарду долара, што у околностима растућег буџетског дефицита и чињеница да би цео ратни рачун могао да се увећа за 50 милијарди није баш за занемаривање.

Приметно је, иначе, да се у целој дебати око авганистанског рата веома ретко помиње шта је његов крајњи циљ и шта би тамо могло да буде проглашено за победу.