Nedorečeno

Sudska se ne poriče! Sviđalo se to kome ili ne, Biljana Plavšić je sada slobodan čovek. Kao i bilo koji drugi građanin, razume se, slobodan da jeste (neosuđivan, osuđivan, pa odležao svoje, i slično). I to je to. I kad je reč o vrhovnim i ustavnim sudovima suverenih država, jednako, i o ovom međunarodnom, u našem vremenu najpoznatijem, sudu u Hagu.

Da li se sudskom odlukom može biti nezadovoljan, smatrati da je neodgovarajuća, nepravedna? Naravno, može.

Da li se sudska odluka može komentarisati? Zašto da ne. Može li se, i pre sudske, tokom, a i posle procesa, govoriti o moralnoj pravdi, moralnoj odgovornosti i osudi? Može, čak i poželjno je. I da li ona može biti jača od sudske? Može.

Sad smo već na osetljivijem, da ne kažemo, suptilnijem terenu. Jer, u tom domenu, to „može“ može imati i pozitivne i negativne konotacije i konsekvence. Hoću da kažem da su moralna pravda i moralna osuda, oduvek, krupne teme, nadasve delikatne, naprosto, veoma ozbiljne. Jer, po pravilu, zadire se u integritet pojedinca, slobodu ličnosti, i ljudska prava.

Ovo nije priča o Biljani Plavšić, koja je bila „za rata potpredsednica Republike Srpske, a poratna njena predsednica“, kako precizira Zlatko Paković, u svojoj kolumni „Intelektualac u tranziciji“, u „Politikinom“ subotnjem dodatku „Kultura, umetnost, nauka“. O oslobođenju Biljane Plavšić, od strane haškog suda, brujala je sva štampa, i naša, i iz okruženja, i inostrana. Ja, zaista, iskreno skromno, ne mogu tu da se umešam, uprkos profesionalizmu i građanskoj savesti. Tačnije, upravo zbog toga. Jednostavno, nemam ni dovoljno, ni relevantnih informacija o ličnosti i delu (delovanju) Biljane Plavšić.

Dakle, ne pada mi na pamet ni da napadam, ni da branim Biljanu Plavšić. Kao što rekoh, za te ozbiljne radnje, čak i u domenu moje profesije, nemam dovoljno proverenih informacija (ili sam, naprosto, mali format, i šta se tu onda može). Zlatko Paković, očigledno, ima, precizno ih je, i po svim uzusima, složio. Citira je, njene izjave iz vremena ludila rata i poratne. Biljana Plavšić je visoki intelektualac, visokoobrazovana, profesor univerziteta, i ona, sigurno zna za čuveno Miljkovićevo: „Ubi me prejaka reč“! Zna i težinu tog stiha, u srpskoj poeziji, i ne samo poeziji, nikad jače opomene.

Za Biljanu Plavšić nastupa vreme preispitivanja i samoispitivanja, ako ima volje i snage za to, što zbog životnog doba, što zbog zatvora, ni najmanji, ni „najbolji“ nije lak, ne kaže se zabadava da živ čovek treba sve, sebe radi, da učini, samo da u apsanu, ni na kratko, ne dopadne.

Biljani Plavšić ostalo je da „nosi svoj krst“. Uostalom, kao i svakom čoveku, bio on teista ili ateista, isto je, samo će se upotrebiti različite metafore. A kad smo već kod krsta, tu smo i kod Boga i Božje pravde. Ali, bilo bi nelepo da se toga dotičemo, jer u Pakovićevoj kolumni o tome nije bilo ni reči. Ona, kolumna, koherentna je u svojoj inicijalnoj ideji.

Međutim, mene je Zlatko Paković jednim pasusom zbunio, i to pri kraju, u poentiranju: „Ko ratuje ubeđen da se bori protiv degenerisanih (genetski) dehumanizovanih ljudi koji njemu i njegovoj naciji iz dubine duše žele uništenje, svaki mu je osvajački napad na tuđu teritoriju  (podvukla R. S), u stvari, odbramben, a svako ubistvo – samozaštita.“

Apsolutno se slažem sa stavom Zlatka Pakovića, ni za mene ni jedan jedini zločin nema opravdanja, čak ni u odbrambene svrhe („Nijedna suza deteta“…).

Šta me buni? To što sam podvukla. Ovde je, naravno, reč o poslednjem tragičnom ratu na našim prostorima. Istorijske, i druge nauke, još ga nisu obradile, nažalost, ne samo zbog neophodne vremenske distance. Taj rat je različito imenovan, u raznim delovima bivše, sad raspadnute Jugoslavije, i u svetu, računajući i velesile, a te razlike su u opticaju i danas.

Moguće je da je Zlatka Pakovića iritirala sva ta zbrka oko, bar, imenovanja tog rata (i mene iritira, svakog iole normalnog, zar ne), pa je, istraživanjem i plodotvornim razmišljanjem, konačno, došao do njegove definicije: „osvajački napad na tuđu teritoriju“.

To, zaista, jeste gadno, i nedopustivo.

Kao ozbiljan istraživač, i redovni kolumnista kultnog „Politikinog“ dodatka, Zlatko Paković, kad je već došao do definicije ovog užasnog rata, „osvajačkog napada na tuđu teritoriju“, bio je dužan da kaže, i argumentovano dokaže, ko je osvajač, da ga imenuje, i čiju je taj – ne bilo ga – tuđu, teritoriju osvajao.