Boje fasada deo tradicije i identiteta grada

Poreklo imena prestonice ni do danas nije razjašnjeno.Prepričava se legenda da su nazivu kumovali putnici namernici koji su dolazili rekama. Njih je bleštavilo belog kamena naslaganog u bedeme na ušću Save i Dunava ostavilo bez daha. Beograd je danas daleko od belog. Ranije se činilo da je odviše siv. Tu ujednačenost razbija spektar duginih boja novoizgrađenih zdanja.

– Odgovor na pitanje kako je Beograd dobio ime gubi se u dverima vremena. Njegov naziv nije isključivo u vezi sa bojom zgrada, jer su u to doba ljudima svi gradovi metaforički bili beli – poriče uvreženo mišljenje Ivan Rašković, predsednik Društva arhitekata Beograda.

Glavni grad je buket raznovrsnih stilova i boja. Prepliću se palete toplih nijansi od najsvetlije žute, oker, narandžaste preko jarko crvene, sve do boje fasadne cigle. One prekrivaju zidove vremešnih građevina, kojih je sve manje. U takve se ubrajaju Kapetan Mišino zdanje, Kolarčeva zadužbina, Dom Vukove zadužbine…

– Konak kneginje Ljubice i kafana „Znak ?” tipični su primeri srpske arhitekture s početka 18. veka. Njim dominiraju belo bojene fasade sa karakterističnim tamnim prozorskim oknima – pojasnila je dr Dragana Vasiljević-Tomić, profesor Arhitektonskog fakulteta.

Impozantni neimarski poduhvati, poput zgrada Filološkog fakulteta, Etnografskog muzeja, Doma narodne skupštine ili Glavne pošte „ogrnuti” su fasadom od zagasito sivog kamena. A među simbolima Terazija – hotel „Moskva” od prvog sprata pa do krova obložen je žućkastim pločicama, ukrašen je ornamentima zelene boje i predstavlja jedan od načina projektovanja fasada početkom 20. veka.

– Najzastupljeniji stilovi pre Drugog svetskog rata bili su modernizam i akademizam. U prvom preovlađuju hladni tonovi dok drugi podrazumeva umerenost i dekorativnu plastiku na fasadi koja se uglavnom ne radi u više od dva tona boje. Ukrasni detalji mogu biti svetliji od ravnog fasadnog platna. To zavisi od bogatstva dekoracije. Ona može biti zastupljena u većoj ili manjoj meri. Cvetni, raskošni elementi su po pravilu nežnijih boja. Grublji, oštriji zahtevaju jače kontraste – objasnila je Tatjana Videnović, arhitekta Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Boja fasade ističe arhitekturu i njen je neizostavni deo. Tip objekta, njegova namena, stil u kojem je građen ali i lokacija zahtevaju određeni kolorit.

– Vojvođanske kuće na Gardošu su autentično bele, bež, svetlih pastelnih tonova. Za malovaroške kuće karakteristične su intenzivnije boje. Secesijski oblikovana plastika na fasadi često je u svetlo zelenim tonovima, a na izbor boja utiče klima, prodor svetla i osunčanost. Akademska arhitektura treba da bude obojena jakim koloritom koji neće zaseniti ukrase fasade. Zgrada Komande vazduhoplovstva u Zemunu, vrsnog arhitekte Dragiše Brašovana, iz 1935. godine, mora zadržati jedan miran sivi ton, kako bi se sačuvala njena reprezentativnost. Svakako da se ne sme obojiti bordo, narandžasto ili plavo. „Sladunjave”, tople tonove treba koristiti oprezno, s merom, samo gde je to opravdano. Boja zgrada je deo tradicije, identiteta i lica grada – zaključuje Aleksandra Dabižić, istoričar umetnosti u Zavodu za zaštitu spomenika kulture.

Prilikom bojenja fasada ne sme se smetnuti sa uma autentičnost građevinskog materijala. Trenutna boja ne mora da bude izvorna. Tek kad se zagrebe ispod površine, kad počnu da se skidaju naslage prašine i slojevi boja dolazi se do originalne.

– Mnoga zdanja su više puta obnovljena. Njihove fasade vreme je nagrizlo i promenilo. Antički hramovi su najbolji primer da boje ne odolevaju zubu vremena. Kada su izgrađeni šarenili su se kao liciderska srca. Mnogima nije poznato da su stubovi bili crveno-plavi. Kada su se u 19. veku za njih zainteresovali istraživači boje su već bile potpuno isprane – kaže Ivan Rašković.

Arhitektura Beograda je u suštini mešavina pravaca. Uprkos ratovima i razaranjima u prestonici je očuvano više arhitektonskih celina: Kosančićev venac, Dorćol, Englezovac (nazvan po Makenzijevom investitoru škotskog porekla) poznatiji kao Čubura, Neimar, zapadni Vračar. Posebno je izdvojio Novi Beograd, kao najbolji primer modernizma.

– On je istorijska celina velikog kulturnog značaja baš kao i Kosančićev venac i mora se očuvati – ističe on.

Do 2000. godine nije postojala organizovana obnova fasada u gradu. Jedan deo je preuređivala država, drugi javna preduzeća, a treći privatne firme ili vlasnici. Međutim, od 2001. godine grad je u obnovu fasada uložio velika sredstva.

– Ukoliko objekat nije od izuzetnog značaja, a okružen je zdanjima koja su pod ingerencijom Zavoda za zaštitu spomenika kulture onda arhitekte na osnovu umeća i iskustva biraju najprikladniju boju. Najbolja rešenja za noviju gradnju u centru odaberu se na javnom konkursu grada – razjasnila je Tatjana Videnović.

Sve što je u vezi sa preuređenjem zgrada, kako je rekao Rašković, podleže i autorskim pravima.

– Ako autor projekta nije živ ili nije dostupan, a pri tom nije odredio nosioca autorskih prava postoji komisija u Društvu arhitekata Beograda koja odlučuje o građevinskim radovima i procenjuje da li su oni valjani. To uključuje i boju zdanja – rekao je on.

Stručnjaci smatraju da savremena arhitektura datira od polovine prošlog veka, baš kao i moderna. Prva je karakteristična za stambene objekte. Oni su uglavnom svedenih linija, a ulogu detalja koji krase zdanja sazdana početkom prošlog veka preuzele su terase i lođe. Novoizgrađeni poslovni kompleksi, ogromni tržni centri koji se hvale stotinama kvadratnih metara tipičan su odraz današnjeg vremena i obiluju velikim staklenim površinama i čeličnim nosačima. Danas građevinarstvo nije ograničeno u upotrebi boja, čak se i naselja po njima prepoznaju.

Milenija Simić – Branka Vasiljević