Novi svetovi marioneta

Od našeg dopisnika
Melburn – Na Međunarodnom umetničkom festivalu u Melburnu, pre pet godina, Roni Burket je izazvao senzaciju svojim marionetama koje su pokazale da je u umetnosti sve moguće. Ove godine, „Bili Svetlucav”, njegova najnovija predstava o prodorima u svetu lutkarstva punila je dvoranu Ferfaks studija u Arts centru gotovo pune tri nedelje.

Lutkarstvo Ronija Burketa nije ono za decu. Teme koje ovaj umetnik obrađuje daleko prevazilaze moć saznanja mladih ispod petnaest godina starosti, uprkos internetu i uprkos sve slobodnijem tretmanu nekadašnjih tabu tema na televiziji. To što gledaoca odvodi u imaginarni burdelj u Beču, što njegova lutka za penis ima balon koji se naduvava i izduvava na sceni, nije poenta. Poenta je kontekst u kojem se to dešava, a on je mnogo širi od puke lascivnosti, duboko ljudski i uvek vezan za želje i snove koji spajaju ljude.

Burket sam izrađuje svoje marionete i sam ih pokreće; nekad samo jednu, češće tri ili četiri, govori uloge, peva, zavodi publiku i vodi je kroz vreme i prostor, kroz svet mašte, iz jedne situacije u drugu. U predstavi „Poreklo” („Provenance”) sa kojom je gostovao na festivalu 2004. godine likovi su bile samo lutke, a prisustvo lutkara i vidljivo i nevidljivo, mada se Burket nikada ne skriva iza paravana. Zasluga za to pripada magičnoj moći njegove umetnosti koja pažnju gledaoca usmerava na junake njegove priče, a ne na onoga ko ih pokreće. Ta priča koju je prestao da priča govorila je o iskonskoj žudnji za lepotom i njenoj moći da potisne kako strahove, tako i mržnju koju pojedini ljudi nesvesno osećaju sami prema sebi, a put do lepote je vodio od njegove rodne Kanade do Beča, viševekovne umetničke Meke gde i vlasnica burdelja ima neočekivanu moć.

U ovoj predstavi sada, Burket je i sam lik, a granica između autobiografskog i izmaštanog ostaje nevidljiva gledaocu koji ne poznaje njegov život. Pri tom, sadržaj je zapravo poetski omaž lutkarima koji imaju smelosti da nove ideje, neprihvatljive ili čak uvredljive za mnoge, nametnu javnosti i tako probiju utvrđene okvire ovog žanra. Šta to konkretno znači, gledalac može da vidi ne samo kroz priču koja se odvija na sceni, već i iz svega onoga što Burket izvodi na njoj. On je i glumac i pevač, čas pokreće jednu, čas čitav hor marioneta, pa onda „veliku” marionetu koja predstavlja nekog od lutkara i „njegovu” minijaturnu marionetu, i to samo jednom rukom.

Najvažniji momenti iz novije istorije ove umetnosti teku pred očima gledalaca, sa najvažnijeg lutkarskog festivala u SAD priča se seli na luksuzni brod koji je vrhunskom umetniku ponudio angažman kad je interesovanje za njegovu veštinu splasnulo na američkom kontinentu, zbilja i mašta pokreću jedno drugo, a odbačenog lutkara iz krize izvlači duh njegovog učitelja, u stvari rukavica u obliku zeca koji se javlja kad god je potrebno, sve dok priča ne dođe do one tačke kada počinje da se ponavlja. A ponavlja je neko mlad, isto tako smeo, neko ko želi da savlada zanat, ali ne želi da na isti način priča priče.

Roni Burket je sa svojim lutkama krenuo na put, od jednog kanadskog grada do drugog, kada je imao samo četrnaest godina. Teatar marioneta koji nosi njegovo ime je osnovao 1986. godine i za njega je, prema rečima kritičara, „stvorio neke od najkompleksnijih i najprovokativnijih lutaka na svetu”. Nagrade koje je u međuvremenu osvojio teško je nabrojati. Mada već sama veština sa kojom sam pokreće čitav „hor” marioneta koje je sam osmislio izdvaja Burketa od većine drugih lutkara, tehnika je samo osnova na kojoj ovaj neverovatni umetnik gradi jedan poseban svet, svet u kojem svaki gledalac pronalazi ako ne sebe, a onda neku opštu, ljudsku istinu.