Нови светови марионета

Од нашег дописника
Мелбурн – На Међународном уметничком фестивалу у Мелбурну, пре пет година, Рони Буркет је изазвао сензацију својим марионетама које су показале да је у уметности све могуће. Ове године, „Били Светлуцав”, његова најновија представа о продорима у свету луткарства пунила је дворану Ферфакс студија у Артс центру готово пуне три недеље.

Луткарство Ронија Буркета није оно за децу. Теме које овај уметник обрађује далеко превазилазе моћ сазнања младих испод петнаест година старости, упркос интернету и упркос све слободнијем третману некадашњих табу тема на телевизији. То што гледаоца одводи у имагинарни бурдељ у Бечу, што његова лутка за пенис има балон који се надувава и издувава на сцени, није поента. Поента је контекст у којем се то дешава, а он је много шири од пуке ласцивности, дубоко људски и увек везан за жеље и снове који спајају људе.

Буркет сам израђује своје марионете и сам их покреће; некад само једну, чешће три или четири, говори улоге, пева, заводи публику и води је кроз време и простор, кроз свет маште, из једне ситуације у другу. У представи „Порекло” („Provenance”) са којом је гостовао на фестивалу 2004. године ликови су биле само лутке, а присуство луткара и видљиво и невидљиво, мада се Буркет никада не скрива иза паравана. Заслуга за то припада магичној моћи његове уметности која пажњу гледаоца усмерава на јунаке његове приче, а не на онога ко их покреће. Та прича коју је престао да прича говорила је о исконској жудњи за лепотом и њеној моћи да потисне како страхове, тако и мржњу коју поједини људи несвесно осећају сами према себи, а пут до лепоте је водио од његове родне Канаде до Беча, вишевековне уметничке Меке где и власница бурдеља има неочекивану моћ.

У овој представи сада, Буркет је и сам лик, а граница између аутобиографског и измаштаног остаје невидљива гледаоцу који не познаје његов живот. При том, садржај је заправо поетски омаж луткарима који имају смелости да нове идеје, неприхватљиве или чак увредљиве за многе, наметну јавности и тако пробију утврђене оквире овог жанра. Шта то конкретно значи, гледалац може да види не само кроз причу која се одвија на сцени, већ и из свега онога што Буркет изводи на њој. Он је и глумац и певач, час покреће једну, час читав хор марионета, па онда „велику” марионету која представља неког од луткара и „његову” минијатурну марионету, и то само једном руком.

Најважнији моменти из новије историје ове уметности теку пред очима гледалаца, са најважнијег луткарског фестивала у САД прича се сели на луксузни брод који је врхунском уметнику понудио ангажман кад је интересовање за његову вештину спласнуло на америчком континенту, збиља и машта покрећу једно друго, а одбаченог луткара из кризе извлачи дух његовог учитеља, у ствари рукавица у облику зеца који се јавља кад год је потребно, све док прича не дође до оне тачке када почиње да се понавља. А понавља је неко млад, исто тако смео, неко ко жели да савлада занат, али не жели да на исти начин прича приче.

Рони Буркет је са својим луткама кренуо на пут, од једног канадског града до другог, када је имао само четрнаест година. Театар марионета који носи његово име је основао 1986. године и за њега је, према речима критичара, „створио неке од најкомплекснијих и најпровокативнијих лутака на свету”. Награде које је у међувремену освојио тешко је набројати. Мада већ сама вештина са којом сам покреће читав „хор” марионета које је сам осмислио издваја Буркета од већине других луткара, техника је само основа на којој овај невероватни уметник гради један посебан свет, свет у којем сваки гледалац проналази ако не себе, а онда неку општу, људску истину.