Prijatelji

U poslednje vreme toliko mnogo svetskih političara iskazuje svoje tople i iskrene želje prema Srbiji, da je teško naići na bilo koju izjavu iz Evrope i Amerike koja, nezavisno od toga o čemu je reč, ne govori o željama za prijateljstvom. Od strane američke i evropskih vlada često se dešava da najoštrije osude, kritike, pa čak i pretnje budu saopštene na jedan šizofreni način, jer se govornik naprosto izlomi u pokušajima dokazivanja svog prijateljstva i lepih i iskrenih namera prema Srbiji. Ovo je najizraženije kada su u pitanju neki političari bivše Jugoslavije, poput Stipe Mesića i Janeza Janše. Oni bez rezerve i bez dlake na jeziku savetuju Srbiju, „uz najbolje želje”, kako da Srbija što pre postane deo evropske demokratske porodice.

Ovo me podseća na scene iz mog detinstva, kada sam iz bivše Jugoslavije stigao u Ameriku i u najranijem detinstvu imao prva iskustva sa ovakvim prijateljima, jer sam od svoje pete pa sve do dvanaeste godine redovno dobijao batine. To se većinom dešavalo zato što sam bio među najmlađom i najmanjom decom u komšiluku, ali i zato što sam bio drugačiji od ostalih, tako da su me zvali DiPi (DP – je skraćenica za „displaced person” što bi u prevodu bukvalno značilo „osoba bez mesta prebivališta ili neodređenog mesta prebivališta”). U Americi se taj termin koristio u opisivanju emigranata iz Evrope posle Drugog svetskog rata, da bi 70-ih godina isti dobio jako negativnu konotaciju, postajući neka vrsta uvrede. Ja sam toliko želeo da pridobijem decu u komšiluku i da me oni konačno prihvate, pa sam pokušavao sve što mi je palo na pamet.

Kad su od mene tražili da ukradem paklu žvakaće gume, to sam učinio, i dan-danas imam zbog toga osećaj griže savesti. A kada su tražili da dokažem svoju lojalnost time što ću skočiti sa crkvenih stepenica, koje su bile više od tri metra – i to sam učinio, ali tako što su me gurnuli dok sam se premišljao da li da skočim ili ne. Rezultat tog skoka bilo je napuknuće nožne kosti, koje sam tri nedelje, iz straha, krio pred roditeljima, sve dok nisam još više povredio nogu. A od prijateljstva ni traga, osim lepih reči i obećanja; i dalje sam nastavio da dobijam batine i sve je to trajalo dok nisam malo više porastao i fizički se razvio. Tada sam samo ponekad dobijao batine, ali tada sam znao i da uzvratim. Tek tada su me deca iz komšiluka ne samo prihvatila, nego su želela da se što više druže sa mnom, jer sam im bio od koristi u obračunima sa decom iz drugih ulica. Mogu iskreno da kažem da su mi ovi prijatelji u velikoj meri postali bliski kao rođena braća.

Mislim da u mnogim stvarima treba prihvatati lekcije iz detinstva – i kada su u pitanju ne samo odnosi među odraslima, nego čak i odnosi među političarima, pa i državama. Zato mislim da za Srbiju nije dovoljno da ima toliko deklaracija o prijateljstvu, koje sad redovno stižu, od Moskve pa do Vašingtona. Mnogo su važnija dela. I to da li je Srbija prihvaćena iskreno, kao partner, i da li ono što njeni „prijatelji” njoj savetuju važi i za njihove zemlje.

Ja bih bio više ubeđen u dobre namere „prijatelja” i dobrovoljnih savetnika Srbije kada bi oni napravili neke konkretne poteze. Evo, na primer, kada bi Janez Janša mogao velikodušno da se u ime Slovenije odrekne Piranskog zaliva i jednostavno prizna da to područje pripada Hrvatskoj. Isto tako bi Stipe Mesić mogao da pokaže da je veći prijatelj od Janeza Janše. I istovremeno da pokaže svoj demokratski duh – time što bi se potrudio da se prvi odrekne neke teritorije, na primer Svete Gere u korist Slovenije. Ovakvi potezi bi zaista pokazali koliko ovi prijatelji stvarno žele Srbiji sve najbolje, kao i to koliko su oni demokratski zreli, neopterećeni nacionalizmom i politički fleksibilni. Ako ovo što pominjem njima deluje nerealno zbog „specifičnosti” njihovih spornih graničnih i teritorijalnih pitanja, onda neka barem budu iskreni i kažu šta zapravo misle. Iskreni neprijatelj je za poštovanje i uvek je bolji od lažnog prijatelja.