Sivi dom i beli svet

Nevolja sa globalizacijom ne počiva (samo) u izvesnom procesu uniformizacije sveta, pretvaranja uzbudljivog šarenila u dosadnu belinu, svođenja mogućnosti na privid izbora između dve-tri ponuđene opcije, kao na testu opšte kulture u letnjim novinama; više od toga – a osobito u nekim krajevima sveta – globalizacijski fenomen sadrži u sebi i onaj patvoreni privid afirmacije lokalnog (i/ili nacionalnog), naročito u sferama kulture. Drugim rečima, svet je tako ustrojen da vam dopušta da tancujete vaše kolce do mile volje, samo ako to, bar na probama, činite u najk-patikama.

I tu je nevolja: afirmacija lokalnog postaje afirmacija folklornog. Izmišljotina zvana „world music”, uzmimo, rečito svedoči o tome; do osamdesetih to se nije zvalo tako: egzotičnost je bila inkorporisana u svetsku muziku (nešto kao geteovska Weltliteratur), bila je transnacionalna, opštesvetska, i albume Karlosa Santane, na primer, tražili ste na rafovima prodavnica ploča odmah uz one Seks Pistolsa, Sajmona & Garfankla ili Brusa Springstina. Kako se svet globalizovao, tako su geta postajala važnijima: jednom sam u prodavnici ploča u Kotonuu, glavnom gradu Benina, državice stisnute između Nigerije i Togoa, video istu podelu na „pop”, „rock” i „third world”; Majkl Džekson i Madona i tamo su bili prvi svet, na isturenom mestu u izlogu, a lokalnu muziku valjalo je tražiti po prašnjavim policama u uglu, čekajući da se pojavi neki Piter Gebrijel ili Raj Kuder, pa da naprave egzotični paket za specijalizovane festivale.

No, to je daleki svet. Naš je problem još i veći: bivajući delom Evrope, pa i Zapadne Evrope, po kulturi, po odrastanju, po materijalnim artefaktima (slušali smo Bitlse, Stonse, Kleš i Pistolse kad i drugi, zube prali istom vrstom paste za zube, nosili iste patike, samo smo čitali i bolju literaturu od drugih, ako smo uopšte čitali), mi smo, a osobito u poslednjih dvadeset godina, ostali neka vrsta egzotike-u-susedstvu, nešto kao oni rođaci čijih se rđavih manira za stolom stidimo u svečanim prilikama. Oni željni uspeha u tom delu sveta, kome se u isti mah dive i od njega zaziru, pronašli su formulu – ako smo već isprojektovani kao neotesanci, hajde da to budemo radikalno i do kraja. Tako se zanimanje za balkansku literaturu ili film pretvorilo u Balkan-pop odeljenje za prepoznavanje: dimije, čakšire, nanule i šajkače, ratni(čk)i kulturni kodovi i posvemašnji „etno”. Taj i takav žargon autentičnosti globalizovan je do perverzije, do one tačke u kojoj se, i prema spolja i prema unutra, unapred odbijaju druge mogućnosti, jer one, eto, nisu „autentične”, nisu naše i našijenske, nisu, dakle, poželjne. Dominantan kulturni model oličen je u nedavnoj predsednikovoj poseti snimanju najgledanije domaće televizijske serije. Nema u tome ničeg spornog – predsednici nemaju obavezu dobrog ukusa, nego čuvanja ustavnog poretka; nevolja je samo u onome što je tada izrečeno, makar bila reč o prigodničarskom političarskom pabirčenju: autentičnos  über alles, naime.

I šta u takvom kulturnom modelu znači olakšana mogućnost izlaska iz našeg geta?

Ne mnogo.

Oni koji su i do sada izlazili iz „tamnice koju smo odabrali da u njoj živimo”, činiće to i dalje, samo nešto jednostavnije i, možda, nešto jeftinije. Država se neće baviti sistematskom promocijom svoje kulture, osim onog, već spominjanog, kulturnog modela koji je, zapravo, zgodan za unutrašnju političku upotrebu. Posrednici (impresariji ili, kako se to sada kaže, art-menadžeri, promoteri) neće imati razlog da menjaju pristup: ako ovde važi princip ko ne razume trubu, ne razume naciju, zašto bi oni stimulisali bilo šta drugo? Ako je, pak, to ono što ima prođu, zašto menjati kulturni model? I tako ukrug.

No, jedna je stvar izvesna. Kada, jednom, bude moguće jeftino i brzo otputovati u neku drugu sredinu, oni koji sada imaju dvadeset ili trideset godina, počeće da vraćaju kući i nešto od obilja mogućnosti. Pod uslovom da povratka bude, razume se. Pa kao što su gastarbajteri krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih doneli zrelo potrošačko društvo u ondašnju SFRJ, tako će i oni neopterećeni snatrenjem nad boljom prošlošću, deca devedesetih, novi kulturni turisti, posedati u avione lou-kost prevoznika, videti neke izložbe, čuti neku muziku, osetiti dah Drugosti, a potom – poput duhovnih predaka iz doba nastanka Moderne i povesnih avangardi – doneti nešto od toga nazad. S jednom bitnom razlikom: tada, s početkom veka i s početkom onoga što Kraftverk nazivaju „Europa endloss” („beskrajna Evropa”), odlazilo se na školovanje.  Nadati se je da današnja deca neće biti samo vikend-konzumenti drugih kultura: dar, naime, valja oplemenjivati neprestanim upoznavanjem novog, baš kao što se i želje oblikuju u izobilju mogućnosti, bar u onom formativnom i akumulativnom dobu; umetnička askeza dolazi potom, onda kada se odbacuje ono što smo upoznali, ne ono što ne razumemo. Kao u starom engleskom vicu o dvojici brodolomnika na pustom ostrvu: „Hajde da osnujemo klub”, kaže jedan, „ne možemo ovako da sedimo”. „Tako je”, uzvraća drugi, „mi smo sada klub”. Posle izvesnog vremena, onaj prvi ima primedbu: „Čuj, ovo ne može ovako, moramo da osnujemo još jedan klub” – „Zašto?”  –  „Pa zato što mora postojati mesto na koje nikada ne odlazimo”.

Prijatno je znati da postoje takva mesta. A još prijatnije da se tamo može otići, ako se hoće,  a da se ne odlazi zato što je to stvar odluke, ne prinude.

Našijenska samoprovincijalizacija, tako, na dugu stazu, gubi bitku. Pitanje je samo koliko je staza duga i ko će joj, i kada, sagledati kraj. Za sada, saznanje da se na tu stazu uopšte može stupiti,  čini dom manje klaustrofobičnim.