Сиви дом и бели свет

Невоља са глобализацијом не почива (само) у извесном процесу униформизације света, претварања узбудљивог шаренила у досадну белину, свођења могућности на привид избора између две-три понуђене опције, као на тесту опште културе у летњим новинама; више од тога – а особито у неким крајевима света – глобализацијски феномен садржи у себи и онај патворени привид афирмације локалног (и/или националног), нарочито у сферама културе. Другим речима, свет је тако устројен да вам допушта да танцујете ваше колце до миле воље, само ако то, бар на пробама, чините у најк-патикама.

И ту је невоља: афирмација локалног постаје афирмација фолклорног. Измишљотина звана „world music”, узмимо, речито сведочи о томе; до осамдесетих то се није звало тако: егзотичност је била инкорпорисана у светску музику (нешто као гетеовска Weltliteratur), била је транснационална, општесветска, и албуме Карлоса Сантане, на пример, тражили сте на рафовима продавница плоча одмах уз оне Секс Пистолса, Сајмона & Гарфанкла или Бруса Спрингстина. Како се свет глобализовао, тако су гета постајала важнијима: једном сам у продавници плоча у Котонуу, главном граду Бенина, државице стиснуте између Нигерије и Тогоа, видео исту поделу на „pop”, „rock” и „third world”; Мајкл Џексон и Мадона и тамо су били први свет, на истуреном месту у излогу, а локалну музику ваљало је тражити по прашњавим полицама у углу, чекајући да се појави неки Питер Гебријел или Рај Кудер, па да направе егзотични пакет за специјализоване фестивале.

Но, то је далеки свет. Наш је проблем још и већи: бивајући делом Европе, па и Западне Европе, по култури, по одрастању, по материјалним артефактима (слушали смо Битлсе, Стонсе, Клеш и Пистолсе кад и други, зубе прали истом врстом пасте за зубе, носили исте патике, само смо читали и бољу литературу од других, ако смо уопште читали), ми смо, а особито у последњих двадесет година, остали нека врста егзотике-у-суседству, нешто као они рођаци чијих се рђавих манира за столом стидимо у свечаним приликама. Они жељни успеха у том делу света, коме се у исти мах диве и од њега зазиру, пронашли су формулу – ако смо већ испројектовани као неотесанци, хајде да то будемо радикално и до краја. Тако се занимање за балканску литературу или филм претворило у Балкан-поп одељење за препознавање: димије, чакшире, нануле и шајкаче, ратни(чк)и културни кодови и посвемашњи „етно”. Тај и такав жаргон аутентичности глобализован је до перверзије, до оне тачке у којој се, и према споља и према унутра, унапред одбијају друге могућности, јер оне, ето, нису „аутентичне”, нису наше и нашијенске, нису, дакле, пожељне. Доминантан културни модел оличен је у недавној председниковој посети снимању најгледаније домаће телевизијске серије. Нема у томе ничег спорног – председници немају обавезу доброг укуса, него чувања уставног поретка; невоља је само у ономе што је тада изречено, макар била реч о пригодничарском политичарском пабирчењу: аутентичнос  über alles, наиме.

И шта у таквом културном моделу значи олакшана могућност изласка из нашег гета?

Не много.

Они који су и до сада излазили из „тамнице коју смо одабрали да у њој живимо”, чиниће то и даље, само нешто једноставније и, можда, нешто јефтиније. Држава се неће бавити систематском промоцијом своје културе, осим оног, већ спомињаног, културног модела који је, заправо, згодан за унутрашњу политичку употребу. Посредници (импресарији или, како се то сада каже, арт-менаџери, промотери) неће имати разлог да мењају приступ: ако овде важи принцип ко не разуме трубу, не разуме нацију, зашто би они стимулисали било шта друго? Ако је, пак, то оно што има прођу, зашто мењати културни модел? И тако укруг.

Но, једна је ствар извесна. Када, једном, буде могуће јефтино и брзо отпутовати у неку другу средину, они који сада имају двадесет или тридесет година, почеће да враћају кући и нешто од обиља могућности. Под условом да повратка буде, разуме се. Па као што су гастарбајтери крајем шездесетих и током седамдесетих донели зрело потрошачко друштво у ондашњу СФРЈ, тако ће и они неоптерећени снатрењем над бољом прошлошћу, деца деведесетих, нови културни туристи, поседати у авионе лоу-кост превозника, видети неке изложбе, чути неку музику, осетити дах Другости, а потом – попут духовних предака из доба настанка Модерне и повесних авангарди – донети нешто од тога назад. С једном битном разликом: тада, с почетком века и с почетком онога што Крафтверк називају „Еuropа endloss” („бескрајна Европа”), одлазило се на школовање.  Надати се је да данашња деца неће бити само викенд-конзументи других култура: дар, наиме, ваља оплемењивати непрестаним упознавањем новог, баш као што се и жеље обликују у изобиљу могућности, бар у оном формативном и акумулативном добу; уметничка аскеза долази потом, онда када се одбацује оно што смо упознали, не оно што не разумемо. Као у старом енглеском вицу о двојици бродоломника на пустом острву: „Хајде да оснујемо клуб”, каже један, „не можемо овако да седимо”. „Тако је”, узвраћа други, „ми смо сада клуб”. После извесног времена, онај први има примедбу: „Чуј, ово не може овако, морамо да оснујемо још један клуб” – „Зашто?”  –  „Па зато што мора постојати место на које никада не одлазимо”.

Пријатно је знати да постоје таква места. А још пријатније да се тамо може отићи, ако се хоће,  а да се не одлази зато што је то ствар одлуке, не принуде.

Нашијенска самопровинцијализација, тако, на дугу стазу, губи битку. Питање је само колико је стаза дуга и ко ће јој, и када, сагледати крај. За сада, сазнање да се на ту стазу уопште може ступити,  чини дом мање клаустрофобичним.