Momak koji ne zna za nemoguće

Priča o Jasminu Bamburu je fascinantna i pomalo neverovatna. Sudbina se sa njim surovo poigrala, posle saobraćajne nesreće kolica su postala njegov neminovnost, ali on se ipak nije predao. Održao ga je njegov snažan i neobuzdan avanturistički duh.

– Oduvek sam bio u potrazi za nekim novim iskustvima. Nije sve teklo onako kako sam kao dečak zamišljao i očekivao, ali upravo ta neizvesnost me je neprestano izazivala. O mojim nestašlucima mogao bi da se napiše roman, a najbolje bi ih opisala moja majka. Nosila je štikle sve dok nisam prohodao, ali da bi mogla da me prati, tog trenutka visoke potpetice je zamenila udobnim patikama – priseća se Jasmin.  

Njegovi roditelji završili su Fakultet za fizičku kulturu u Beogradu. Otac je bio rukometni golman u omladinskoj reprezentaciji Jugoslavije, a posle toga i trener skijanja. Majka je, takođe, trenirala rukomet. Pored njih i on je zavoleo sport, priželjkujući da se jednoga dana okiti medaljama sa Olimpijskih igara.

– Do moje jedanaeste godine živeli smo u Bosni i tamo sam trenirao skijanje. Posle onog nesrećnog rata devedesetih preselili smo se u Zrenjanin i tada sam krenuo tatinim stopama. Od početka svoje rukometne karijere igrao sam za stariju generaciju i sa sedamnaest godina postao prvotimac „Proletera”. Već nakon završenog četvrtog razreda gimnazije ostvario mi se san da odem u Ameriku – ističe.

Fatalna sudbina

Mislio je da je ceo svet njegov. Dobio je stipendiju i dospeo na koledž u Severnu Karolinu, blizu Atlante. Postao je kapiten rukometnog tima i sa svojom ekipom osvojio Divizuju istočne obale. Proglašen je najboljim strelcem i sa nestrpljenjem čekao da se vrati u Srbiju i nastavi karijeru. Dve nedelje posle tog takmičenja, vraćajući se sa treninga, zaspao je za volanom! Tog januara 2000. godine prvi „petak 13.” u novom milenijumu bio je njegov crni petak!

(/slika2)– Moj auto je udario je u ivičnjak, u tom momentu prednji točkovi su otpali i nastalo je tumbanje. Pošto sam od siline udarca izleteo kroz vetrobran na haubu, ta gomila gvožđa me je pritisla. Zadobio sam teške telesne povrede. Sve je prestalo da funkcioniše, osim srca. Lekari su mi davali jedva dvadeset odsto šanse da preživim.

Sačuvali su ga anđeli, uveren je.  Kada je počeo da dolazi svesti nije odmah shvatio šta ga je snašlo, ali čim je ugledao skamenjena lica svojih roditelja, bilo mu je jasno da se dogodilo nešto strašno.  

– Probudio sam se iz kome, ali u tom momentu za mene je život stao. Zbog preloma kičme, sa devetnaest godina, ostao sam vezan za kolica. Nisam video nijednu svetlu tačku u svojoj budućnosti – seća se Jasmin. – Moj organizam se oporavljao, sa intenzivne nege prebacili su me u rehabilitacioni centar, ali u duši ni za čim nisam imao volje.

Posle nekoliko meseci jedna fizioterapeutkinja mi je donela album sa svojim privatnim fotografijama – nastavlja naš sagovornik.

– Bacio sam ga na pod. Izašla je, a kada se vratila, sela je na moj krevet i naterala me da pogledam slike. Na svakoj je bila ona sa jednim dečkom u kolicima. To je bio njen suprug. Gde sve nisu bili. Od safarija u Africi i prašume u Brazilu, do skijanja u Aspenu, ronjenja u Meksiku, jahanja kamila u Egiptu, jedrenja na Mediteranu, Olimpijskim igram u Barseloni... Pokušavala je da mi objasni da je život i dalje moguć – dodaje Bambur. – Odmahivao sam rukom, misleći da to samo lepo zvuči. Posle tri dana došao mi je u posetu dečko sa slike! Kad smo se rukovali, stegao sam mu šaku i shvatio sam da ne može da ispravi prste i da su njegove povrede mnogo teže od mojih. Pomislio sam, ako može on, mogu i ja.

Brži od ostalih

Od tog trenutka Jasmin je započeo mukotrpnu borbu. U početku nije mogao da se prebaci iz kolica u krevet, ali posle devet meseci konačno je uspeo. Odlučio je da se vrati na koledž i da se opet posveti svojim omiljenim sportovima i normalnom životu. Jedanaest meseci posle povrede otišao je na skijanje u Kolorado.

(/slika3)– To je bio pravi sport za mene, jer sam mogao da idem brzinom kojom hoću. Nema više kolica i u potpunosti si ravnopravan sa ostalim skijašima na planini. S obzirom na to da sedim bliže zemlji, otpor vazduha je mnogo manji, pa sam u većini slučajeva bio brži od ostalih – ističe sa oduševljenjem.

Jasmin nikad nije znao za strah, pa ni sada. Spuštao se niz padine gde drugi ni kamen nisu smeli da bace. Prisutan je, kaže, samo izazov u nepoznato. Kad pogleda trag iza sebe, oblije ga neopisiv osećaj zadovoljstva. Te video-snimke njegovih skijaških avantura učinio je i drugima dostupnim na sajtu www.teambambur.com. Poslednje dve godine ovaj neustrašivi momak se takmiči u alpskom skijanju. Omiljene discipline su mu spust i super-dži, ali učestvuje i u slalomu, veleslalomu i super kombinaciji. Osvojio je i dve medalje (bio je treći na Evropskom kup finalu u Španiji i drugi na prvenstvu Amerike u Ajdahu).

Kad ne skija na snegu, Jasmin skija na vodi, bavi se biciklizmom, kajakom, kuglanjem, lovom, ribolovom, igra košarku u kolicima, tenis, stoni tenis... Predahne samo nekoliko nedelja tokom leta. Tada obično negde otputuje sa svojom suprugom Sarom. Često idu u Meksiko. Obožavaju tu zemlju, priroda je lepa, a ljudi veseli i vole dobro da se zabavljaju.

Ostalim danima, posle redovnih treninga, njih dvoje svaki slobodan trenutak provode na obali okeana ili odlaze na kampovanje sa prijateljima. Osim njegove porodice, koja mu je uvek bila pokretačka snaga, supruga mu pruža nesebičnu ljubav i podršku. To je dovoljan razlog da se ponovo raduje životu.

– Upoznali smo se na koledžu. Ona ima veliko srce i mnogo razumevanja. Zabavljali smo se oko šest godina i 2007. godine odlučili da se venčamo. Nikako nisam mogao da razumem kako jedna mlada, zgodna, lepa i uspešna žena može da se zaljubi u osobu u kolicima. Kasnije sam shvatio da su kolica samo prevozno sredstvo koje ne umanjuje šarm osobe koja mora da ih koristi – smeška se Jasmin.

Dana Stanković

------------------------------------------------------

Mašta o odličju

Jasmin je član NSCD (National Sport Center for the Disabled), koji se nalazi u Vinter parku u Koloradu, u Americi.

– Ovo je najbolji tim na svetu za invalidsko alpsko skijanje. Ima pedesetak sportista i oni rade pod nadzorom šest stručnih, iskusnih trenera. Sportisti dolaze sa svih strana sveta: Novog Zelanda, Engleske, Austrije, Kanade, Švedske, Japana... Više od tridesetoro njih rangirani su kao vrhunski skijaši na Svetskom kupu. Uslovi treniranja su fenomenalni. Moj otac je ujedno i moj trener. Treninzi su izuzetno naporni i fizički, ali i finansijski, pa bi mi svaka pomoć dobro došla. Veliku podršku dobijam od Ministarstva omladine i sporta, Paraolimpijskog saveza Srbije i pojedinih humanih građana – ističe sa zahvalnošću. 

U ovom trenutku sve njegove misli usmerene su ka Paraolimpijskim igrama koje se održavaju od 12. do 21. marta 2010. godine u Vankuveru, u Kanadi. Jasmin će biti prvi predstavnik Republike Srbije koji je ikada učestvovao na zimskim Paraolimpijskim igrama. Ta činjenica daje mu poseban motiv da još vrednije trenira i postigne uspeh o kojem mašta svaki sportista, a to je osvajanje najsjajnijeg olimpijskog odličja.